Zenica sveta

Tom je napeto posmatrao gomilu, gledajući da li je neko zastao da sluša pre no što se okrenuo ka Randu i Metu. Njegove plave oči prikovale su njihove poglede, i samo na mahove je posmatrao početak uličice. „Nemojte nikada da izgovorite to ime tamo gde stranci mogu da čuju.“ Njegov glas bio je tih, ali užurban. „Čak ni gde stranac možda može da čuje. To je veoma opasno ime, čak i tamo gde Deca Svetla ne lutaju ulicama.“

Met reče odsečno. „Mogao bih da ti ispričam svašta o Deci Svetla“, rekao je i pogledao suvo u Randa.

Tom nije obraćao pažnju na njega. „Da je samo jedan od vas sanjao taj san...“ Besno povuče brkove. „Ispričaj mi sve čega možeš da se setiš. Svaku sitnicu.“ Dok je slušao nastavio je da oprezno posmatra.

„... i rekao je kako se zovu ljudi koji su bili iskorišćeni“, rekao je Rand na kraju. Mislio je da je rekao sve. „Gver Amalasan. Raolin Protivmračni.“

„Davian“, dodao je Met pre no što je Rand mogao da nastavi. „I Jurijan Kamenoluki.“

„I Logan“, završio je Rand.

„Opasna imena“, promrmlja Tom. Njegove oči kao da su ih streljale još pomnije no pre toga. „Skoro opasna kao i ono drugo, ovako ili onako. Svi su mrtvi sada, sem Logana. Neki su već dugo mrtvi. Raulin Protivmračni skoro dve hiljade godina. Ali, svejedno, opasna. Većina ljudi ne bi ih prepoznala, ali ako pogrešna osoba čuje...“

„Ali, ko su oni bili?“, upita Rand.

„Muškarci“, promrmlja Tom. „Muškarci koji su zadrmali stubove neba i potresli svet iz temelja.“ Odmahnuo je glavom. „Nije bitno. Zaboravite na njih. Oni su sada samo prašina.“

„Da li su... bili iskorišćeni, kako je on rekao?“, upita Met. „I ubijeni?“

„Moglo bi da se kaže da ih je Bela kula ubila. Moglo bi tako da se kaže.“ Tomove usne skupile su se na trenutak, a onda je ponovo odmahnuo glavom.

„Ali iskorišćeni... Ne, ne verujem. Svetlost zna da Amirlin ima dovoljno spletki, ali u to ne verujem.“

Met se stresao. „Rekao je toliko toga. Toliko ludosti. Sve ono o Lijusu Terinu Rodoubici i Arturu Hokvingu. I Zenici sveta. Šta bi to, pod Svetlošću, trebalo da bude?“

„Legenda“, reče zabavljač polako. „Možda. Legenda velika koliko Rog Valero, barem u Krajinama. Tamo gore, mladići polaze u lov na Zenicu sveta onako kao što mladići iz Ilijana love Rog. Možda legenda.“

„Šta da radimo, Tome?“, reče Rand. „Da li da joj kažemo? Ne želim više takve snove. Možda može da uradi nešto.“

„Možda nam se neće svideti to što bude uradila“, besno reče Met.

Tom ih je pažljivo posmatrao, razmišljao i gladio brkove. „Kažem da ćutite“, reče na kraju. „Ne pričajte nikome, bar za neko vreme. Uvek možete da se predomislite, ako morate, ali kada jednom kažete — rečeno je, i vezani ste još više uz... nju.“ Iznenada se ispravi. Njegove pogrbljenosti skoro da je nestalo. „Onaj drugi momak! Kažete da je isto sanjao? Da li ima dovoljno pameti da drži jezik za zubima?“

„Mislim da ima“, reče Rand u isto vreme kad je i Met rekao: „Krenuli smo nazad u gostionicu da ga upozorimo.“

„Svetlost dala da nismo zakasnili!“ Tom je izjurio iz ulice, dok je njegov plašt lepršao oko članaka, a zakrpe lelujale na vetru. Osvrnuo se bez zaustavljanja. „Pa? Da li su vam noge prikovane za zemlju?“ Rand i Met požuriše za njim, ali on nije čekao da ga sustignu. Ovog puta nije zastajkivao zbog ljudi koji su gledali njegov plašt ili onih koji su ga pozdravljali kao zabavljača. Plovio je kroz krcate ulice kao da su bile prazne, a Rand i Met morali su skoro da trče da bi ga pratili. Mnogo brže no što je Rand očekivao, našli su se ispred Jelena i lava.

Dok su oni utrčavali, Perin je izleteo napolje, pokušavajući da prebaci svoj ogrtač preko ramena dok je trčao. Skoro je pao pokušavajući da se ne sudari s njima. „Pošao sam da potražim vas dvojicu“, prodahtao je kada je povratio ravnotežu.

Rand ga je zgrabio za ruku. „Da li si rekao nekome za san?“

„Kaži da nisi“, zahtevao je Met.

„Vrlo je važno“, reče Tom.

Perin ih je pogledao zbunjeno. „Ne, nisam. Ustao sam iz kreveta pre manje od sata.“ Povio je ramena. „Glava me je zabolela dok sam pokušavao da ne mislim o tome, a kamoli da pričam. Zašto ste rekli njemu?“ Pokaza glavom prema zabavljaču.

„Morali smo nekome da kažemo ili bismo poludeli“, reče Rand.

„Objasniću kasnije“, dodade Tom gledajući značajno prema ljudima koji su ulazili i izlazili iz Jelena i lava.

„U redu“, odgovori Perin polako, delujući još uvek zbunjeno. Odjednom se lupi po glavi. „Skoro da sam zbog vas zaboravio zašto sam vas i tražio — a sigurno i ne želite da znate. Ninaeva je unutra.“

„Krv i pepeo!“, uzviknu Met. „Kako je stigla ovamo? Moiraina... Skela...“

Perin odseče: „Misliš da sitnica kao što je potopljena skela može nju da zaustavi? Pronašla je Kulu, ne znam kako se vratio preko reke, ali rekla je da se krio u svojoj spavaćoj sobi i nije želeo ni da priđe reci. U svakom slučaju, naterala ga je da pronađe čamac dovoljno veliki za nju i njenog konja i da je preveze preko. On lično. Dala mu je vremena samo toliko da pronađe jednog od svojih radnika zbog drugog para vesala.“

„Svetlosti!“, prodahta Met.