Zenica sveta

„Da li ti je strah od Svetla svezao jezik?“ Gnev je činio da usko lice Belog plašta izgleda još više stegnuto. Pogleda balčak mača koji je štrčao ispod Randovog ogrtača kao da nije bitan. „Možda si ti ovo učinio, da?“ Za razliku od ostalih, on je imao zlatni čvor ispod sunca na svom plaštu.

Rand se pomeri da prekrije mač, ali umesto toga, prebaci ogrtač preko ramena. Negde u dubini njegove svesti bilo je paničnog čuđenja što to radi, ali ta misao bila je daleka. „Nezgode se dešavaju“, rekao je. „Čak i Deci Svetla.“

Čovek uskog lica podigao je obrvu. „Toliko si opasan, mladiću?“ Nije bio mnogo stariji od Randa.

„Znak čaplje, gospodaru Bornhalde“, rekao je jedan od ostalih, upozoravajući.

Čovek uskog lica ponovo pogleda ka balčaku Randovog mača; bronzana čaplja jasno se videla, i oči mu se tog trenutka razrogačiše. A onda ponovo pogleda u Randa i šmrknu kao da to nije bitno. „Premlad je. Ti nisi odavde, da?“, reče hladno Randu. „Dolaziš odakle?“

„Tek sam stigao u Baerlon.“ Golicavo uzbuđenje širilo se duž Randovih ruku i nogu. Osećao je uzbuđenje, gotovo ga je grejalo. „Ne znate za neku dobru gostionicu, zar ne?“

„Izbegavaš moja pitanja“, reče Bornhald odsečno. „Kakvo zlo je u tebi pa mi ne odgovaraš?“ Njegovi pratioci stali su pored njega, tvrdih i bezizražajnih lica. Uprkos mrljama od blata na plaštevima, sada nisu bili nimalo smešni.

Golicavo osećanje ispunilo je Randa u potpunosti. Toplina je prerasla u groznicu. Osećao se tako dobro da je želeo da se nasmeje. Udaljeni glas unutar njegove glave povika da nešto nije bilo u redu, ali on je mogao samo da misli o tome kako je pun snage, skoro je mogao da pukne. Ljuljao se, nasmešen, i čekao Šta će da se dogodi. Bledo, udaljeno, pitao se Šta će to biti.

Vođino lice se smračilo. Jedan od pratilaca izvukao je mač iz kanija dovoljno da se vidi palac čelika i progovorio glasom koji se tresao od besa: „Kada Deca Svetla postavljaju pitanja, ti sivooka seljačino, očekujemo odgovore, ili...“ Prekinuo je kada je čovek uskog lica podigao ruku do njegovih grudi. Bornhald je pokazao glavom uz ulicu.

Gradska straža je stigla, tuce ljudi u okruglastim čeličnim šlemovima i prslucima od kože i metala. Nosili su debele štapove kao da su znali kako da ih koriste. Stali su na deset koraka, gledajući ćutke.

„Ovaj grad izgubio je Svetio“, zarežao je čovek koji je skoro isukao svoj mač. Povikao je na stražu: „Baerlon stoji u Senci Mračnog!“ Na Bornhaldov pokret, zabio je svoje sečivo natrag u kanije.

Bornhald ponovo pogleda Randa. Svetlost saznanja gorela je u njegovim očima. „Prijatelji Mraka nam nikada ne umaknu, mladiću, čak ni u gradu koji stoji u Senci. Srešćemo se ponovo. U to možeš biti siguran!“

Okrenuo se na petama i udaljio, a njegova dva pratioca bili su odmah iza njega, kao da je Rand prestao da postoji. Barem na neko vreme. Kada su stigli do zakrčenog dela ulice, ponovo se pred njima naizgled slučajno otvorio džep praznine, kao i ranije. Stražari su oklevali na trenutak, odmeravajući Randa, a onda su stavili svoje štapove na ramena i pošli za trojkom u belim plaštovima. Morali su da se probijaju kroz gomilu vičući: „Prolaz za stražu!“ Malo njih se pomaklo, a i oni nevoljno.

Rand se još uvek ljuljao na petama, iščekujući. Golicanje je bilo tako snažno da se skoro tresao; osećao se kao da izgara.

Met je izašao iz radnje, gledajući ga zapanjeno. „Ti nisi bolestan“, reče naposletku. „Ti si lud!“

Rand je udahnuo duboko i, odjednom, sve je nestalo kao balon od sapunice. Zateturao se kada ga je sve to napustilo. Preplavilo ga je saznanje Šta je upravo uradio. Ovlaživši usne, sreo je Metov pogled. „Mislim da bi najbolje bilo da se sada vratimo u gostionicu“, reče nesigurno.

„Da“, reče Met. „Da, mislim da bi trebalo.“

Ulica je počela ponovo da se puni, a više prolaznika piljilo je u dva momka i mrmljalo nešto svojim pratiocima. Rand je bio siguran da će se priča raširiti. Ludak koji je pokušao da zametne borbu sa trojicom Dece Svetla. To je bilo nešto o čemu vredi pričati. Možda me snovi zaista dovode do ludila.

Izgubili su se nekoliko puta u raznim ulicama, ali posle nekog vremena naleteli su na Toma Merilina, koji je pravio paradu u masi. Zabavljač je rekao da je izašao samo da ispruži noge i udahne malo svežeg vazduha, ali kad god bi neko pogledao pažljivije njegov raznobojni plašt, objavio bi zvučno: „Ja sam u Jelenu i lavu, samo večeras.“

Met je prvi Tomu počeo nepovezano da priča o snu i njihovoj nedoumici da li da kažu Moiraini ili ne, ali Rand se pridružio, jer bilo je razlika u opisu sna. Ili, je možda, svaki san bio malo drugačiji, pomisli. Doduše, glavni deo snova bio je isti.

Vrlo brzo su potpuno zaokupili Tomovu pažnju. Kada je Rand spomenuo Ba’alzamona, zabavljač ih je zgrabio obojicu za rame i naredio da ućute. Podiže se na prste da pogleda iznad gomile, a onda ih izgura iz mase u ćorsokak prazne uličice, u kojoj je bilo samo nekoliko sanduka i žuti pas ispalih rebara koji se krio od hladnoće.