Zenica sveta

„Aaaaah! Ona je... Ona je Aes Sedai, zar ne?“ Fejnovo lice postalo je oprezno. „Možda, mada...“ Zastao je, obliznuvši usne nervozno. „Koliko dugo ćete biti u toj... Kako ono beše? Kako si rekao... Jelen i lav?“

„Polazimo sutra“, reče Rand. „Ali kakve to veze ima...“

„Ti jednostavno ne znaš“, zacvile Fejn. „Stojiš tu s punim trbuhom. Proveo si noć u mekom krevetu. Ja jedva da sam sklopio oči od one noći. Moje čizme su izlizane od bežanja, a ono što sam jeo...“ Namršti se zgađeno. „Ne želim da budem i milju blizu Aes Sedai“, ispljunu poslednje dve reči. „Ni miljama i miljama, ali možda ću morati. Nemam izbora, zar ne? Sama pomisao da me gleda, ili čak i da zna gde sam...“ Posegao je rukom prema Randu, kao da je želeo da ga zgrabi za kaput, ali ruka mu se tresući zaustavila i, umesto toga, on ustuknu. „Obećaj mi da joj nećeš reći da si me video. Ona me užasno plaši. Nema potrebe da joj se kaže, nema razloga da Aes Sedai zna da sam ja uopšte živ. Moraš da mi obećaš. Moraš!“

„Obećavam“, reče Rand, smirujući ga. „Ali nema razloga da se plašite nje. Pođite sa mnom. Bar ćete dobiti vruć obrok.“

„Možda. Možda.“ Fejn protrlja svoju bradu zamišljeno. „Kažeš, sutra? Do tog vremena... Nećeš zaboraviti Šta si obećao? Nećeš dozvoliti da...“

„Neću joj dozvoliti da vas povredi“, reče Rand, pitajući se kako bi mogao da spreči Aes Sedai da uradi Šta god hoće.

„Neće me ona povrediti“, reče Fejn. „Ne, neće. Neću da joj dozvolim.“ Proleteo je poput bleska pored Randa u gomilu.

„Gazda Fejne!“, povika Rand. „Čekajte!“

Istrčao je iz uličice i stigao da vidi kako poderani kaput zamiče za sledeći ugao. Potrča za njime, još uvek vičući, i pojuri iza ugla. Uspeo je da vidi samo nečija leđa pre no što se sudario. Obojica su pala u blato.

„Što ne paziš kuda ideš?“, začu se gunđanje ispod njega i Rand se podiže iznenađeno.

„Mete?“

Met je seo, i ljutito ga gledajući, počeo da otresa blato sa svog ogrtača. „Izgleda da postaješ gradski čovek. Prespavaš čitavo jutro i gaziš ljude.“ Ustade, zapilji se u blatnjave šake, a onda promrmlja nešto i obrisa ih o svoj ogrtač. „Slušaj, nećeš pogoditi koga mislim da sam upravo video.“

„Padana Fejna“, reče Rand.

„Padana Fej... Kako si znao?“

„Pričao sam s njim, ali je pobegao.“

„Dakle Tro...“ Met je zastao i zabrinuto se osvrnuo, ali gomila ljudi prolazila je pored njih, ne gledajući ih. Randu je bilo drago što je Met konačno naučio da bude malo oprezan. „Dakle, nisu ga se dočepali. Pitam se zašto je onda napustio Emondovo Polje bez ijedne reči? Verovatno od tada beži, sve dok nije stigao ovde. Ali zašto je sada pobegao?“

Rand odmahnu glavom i tog trenutka zažali zbog toga. Osećao se kao da je svakog časa mogla da otpadne. „Ne znam, sem da se bojao Mo... gazdarice Alis.“ Nije bilo lako paziti šta pričaš. „Ne želi da ona zna da je on ovde. Naterao me je da obećam da joj neću reći.“

„Pa, ja ću čuvati njegovu tajnu“, reče Met. „Voleo bih da ona ne zna ni gde sam ja.“

„Mete?“ Ljudi su još uvek prolazili i nisu obraćali pažnju na njih, ali Rand je za svaki slučaj spustio glas i približio se. „Mete, da li si sinoć imao noćnu moru? O čoveku koji je ubio pacova?“

Met se zapiljio u njega, ne trepćući. „I ti?“, reče naposletku. „I Perin, pretpostavljam. Gotovo da sam ga pitao jutros, ali... Mora da jeste. Krv i pepeo! Sada zbog nekoga sanjamo takve stvari. Rande, želeo bih da niko ne zna gde sam.“

„Mrtvi pacovi bili su jutros svuda po gostionici.“ Kada je to rekao, nije osećao strah kao ranije. U stvari, nije osećao ništa. „Kičme su im bile slomljene.“ Sopstveni glas odzvanjao mu je u ušima. Ako se bude razboleo, moraće da ode kod Moiraine. Bio je iznenađen što ga čak ni pomisao da se Jedna moć koristi na njemu nije mučila.

Met uzdahnu duboko, povuče ogrtač i osvrnu se oko sebe, kao da traži neko mesto kuda bi mogao da ode. „Šta nam se to dešava, Rande? Šta?“

„Ne znam. Pitaću Toma za savet. Da li da kažem... nekom drugom?“

„Ne! Ne njoj. Možda njemu, ali ne njoj.“

Rand se iznenadio zbog oštrine kojom je Met to rekao. „Znači, poverovao si mu?“ Nije morao da kaže na koga je mislio. Izraz Metovog lica govorio je da je razumeo.

„Ne“, polako reče Met. „U pitanju su mogućnosti, to je sve. Ako joj kažemo, a on je lagao, onda se možda ništa neće desiti. Možda. Ali možda je to što je on bio u našim snovima dovoljno da... Ne znam.“ Zastao je da proguta pljuvačku. „Ako joj ne kažemo, možda ćemo ponovo sanjati. Pacovi ili ne, snovi su bolje od... Sećaš li se skele? Ja mislim da bi trebalo da ćutimo.“

„Dobro.“ Rand se sećao skele, kao i Moirainine pretnje, ali sve to činilo se nekako davno. „Dobro.“

„Perin ništa neće reći, zar ne?“, nastavi Met pocupkujući. „Moramo da se vratimo do njega. Ako joj on kaže, ona će se sama dosetiti. Možeš da se kladiš u to. Hajde.“ Počeo je žustro da se probija kroz svetinu.

Rand je stajao gledajući za njim, sve dok se Met nije vratio i zgrabio ga. Trepnuo je kada mu je Met dotakao ruku, a onda je pošao za svojim prijateljem.

„Šta je s tobom?“, upita Met. „Ponovo spavaš?“