Zenica sveta

Bila je to soba u kojoj su jeli sinoć. Vatra je pucketala u ognjištu, a izglačani srebrni poslužavnik, na kome se nalazio sjajni srebrni bokal i čaše, bio je na sredini stola. Moiraina i Ninaeva sedele su na suprotnim krajevima. Nisu spuštale pogled jedna sa druge. Sve ostale stolice bile su prazne. Moirainine šake počivale su na stolu, mirne poput njenog lica. Ninaevina pletenica bila je prebačena preko ramena, i ona je čvrsto držala njen kraj. Stalno ju je povlačila, što je pomalo podsećalo na trenutke kad je bila i tvrdoglavija no obično u Seoskom savetu. Perin je bio u pravu, pomisli Rand. Uprkos tome što je gorela vatra, činilo se kao da je ledeno hladno, a sva ta hladnoća dolazila je od dve žene za stolom.

Lan je bio naslonjen o kamin. Zurio je u plamenove i trljao šake. Egvena, koja se naslonila na zid, nosila je svoj plašt sa podignutom kapuljačom. Tom, Met i Perin stajali su nesigurno ispred vrata.

Slegnuvši ramenima s nelagodom, Rand priđe stolu. Ponekad moraš da zgrabiš vuka za uši, podsetio se. Ali setio se i još jedne stare izreke: Kada jednom zgrabiš vuka za uši, teško je da ga pustiš isto koliko i da se držiš. Osetio je kako ga i Moiraina i Ninaeva gledaju i njegovo lice poče da gori, ali seo je, ne obazirući se na to, na sredinu stola između njih dve.

Za trenutak, niko u sobi se nije pomerio, a onda su Egvena i Perin, i naposletku Met, prišli nevoljno stolu i seli na sredinu, pored Randa. Egvena je navukla svoju kapuljaču još više, dovoljno da upola sakrije svoje lice, a svi su izbegavali da se pogledaju.

„Pa“, odseče Tom sa svog mesta pored vrata. „Bar smo toliko postigli.“

„Sad kad su svi ovde“, reče joj Lan napustivši kamin i sipajući vino u jednu od srebrnih čaša, „možda ćeš konačno uzeti ovo.“ Ponudio je čašu Ninaevi, a ona ju je pogledala sumnjičavo. „Nemaš čega da se bojiš“, reče strpljivo. „Videla si kada je gostioničar doneo vino, a niko od nas nije imao prilike da stavi bilo Šta u njega. Sasvim je bezopasno.“

Mudrost je besno stisnula usne na reč plašiš, ali uzela je čašu, promrmljavši: „Hvala.“

„Zanima me“, reče, „kako si nas pronašla.“

„I mene.“ Moiraina se napeto nagnula. „Možda ćeš reći sada kada su Egvena i momci ovde?“

Ninaeva je otpila malo vina pre no što je odgovorila Aes Sedai. „Niste imali kuda da idete sem u Baerlon. Mada, da bih bila sigurna, pratila sam vaš trag. Svakako ste zaobilazili dovoljno. Ali opet, pretpostavljam da se niste plašili susreta s poštenim ljudima.“

„Ti si... pratila naš trag?“, izgovori Lan, prvi put zaista iznenađen, koliko je Rand mogao da se seti. „Izgleda da postajem neobazriv.“

„Ostavili ste vrlo malo tragova, ali ja mogu da pratim dobro koliko i bilo koji muškarac u Dve Reke, sem možda Tama al҆ Tora.“ Oklevala je, a onda dodala: „Sve dok moj otac nije umro, vodio me je sa sobom u lov i naučio me je svemu onome čemu bi naučio sinove da ih je imao.“ Pogledala je izazivački, ali on je klimnuo glavom s odobravanjem.

„Ako možeš da pratiš trag koji sam ja pokušao da sakrijem, naučio te je dobro. Malo njih to može, čak i u Krajinama.“

Ninaeva naglo savi glavu prema čaši. Rand razgorači oči. Ona je crvenela. Ninaeva nikada nije pokazivala i najmanji tračak uznemirenosti. Ljutnje — da, besa — često, ali nikada uznemirenosti. Ali njeni obrazi sada su bili crveni, i pokušavala je to da prikrije pijući vino.

„Možda ćeš sada“, reče Moiraina tiho, „odgovoriti na nekoliko mojih pitanja. Ja sam odgovorila na sva tvoja.“

„Gomilom zabavljačevih priča“, uzvratila je Ninaeva. „Jedina činjenica koju ja znam jeste da je četvoro mladih ljudi odvedeno, Svetlost zna iz kog razloga, a to je učinila Aes Sedai.“

„Rečeno ti je da se za to ovde ne zna“, reče Lan oštro. „Moraš da naučiš da paziš Šta pričaš.“

„Zašto bih?“, upita Ninaeva. „Zašto bih pomagala da se vi sakrijete, ili da sakrijete Šta ste? Došla sam da vratim Egvenu i momke u Emondovo Polje, ne da pomognem vama da ih otmete.“

Tom je prekomo prekide: „Ako želiš da vide ponovo svoje selo, a i ti takođe, bolje bi ti bilo da budeš opreznija. U Baerlonu ima onih koji bi je ubili“, pokaza glavom prema Moiraini, „zbog onoga što je. Njega takođe“, i mahnu rukom ka Lanu. Potom naglo spusti ruke na sto. Nadneo se nad Ninaevu, a njegovi dugi brkovi i guste obrve iznenada su izgledali preteče.