Zenica sveta

Ruke su dodirnule Perina i pronašle veze na njegovim rukama. Nož prođe jednim potezom kroz konopce i oslobodi ga. Bolni mišići se pobuniše kada se pridigao. Zagleda se u sivu gomilu Bajarovog tela dok je trljao zglobove. „Da li si... Da li je...“

„Ne“, odgovori tiho Lan iz tame. „Ja ne ubijam, sem ako to ne nameravam. Ali on neko vreme neće nikoga uznemiravati. Ne pitaj više i uzmi par njihovih plaštova. Nemamo mnogo vremena.“

Perin otpuza do mesta gde je Bajar pao. Morao je da se prisili kako bi ga dodirnuo, a kada oseti da se grudi Belog plašta dižu i spuštaju, gotovo da je trgnuo raku s njega. Primorao je sebe da mu otkopča i skine beli ogrtač; osetio je kako se ježi. Uprkos onome što je Lan rekao, mogao je da zamisli kako čovek s licem poput lobanje iznenada ustaje. Opipa užurbano zemlju tražeći svoju sekira, a onda otpuza do dragog stražara. Isprva mu je bilo neobično što mu nije smetalo da dodirne ovog čoveka koji je ležao u nesvesti, ali onda shvati razlog: Beli plaštovi su ga mrzeli, ali to je bilo ljudsko osećanje. Bajar nije osećao ništa sem potrebe da on umre; u tome nije bilo mržnje — nije bilo nikakvog osećanja.

Kada je poneo dva plašta, okrenu se — i uhvati ga panika. Iznenada izgubi svaki osećaj za prostor u tami i nije znao kako da se vrati do Lana i Egvene. Skamenio se, suviše uplašen da bi se i mrdnuo. Tama je prekrila čak i Bajara, koji je bio bez svog belog plašta. Nije imao prema čemu da se usmeri. Kuda god da krene, mogao bi da zaluta u logor.

„Ovamo.“

Teturao se voden Lanovim šapatom sve dok ga ruke nisu zaustavile. Egvena je bila tamna senka, a Lanovo lice samo mrlja. Ostatak Zaštitnikovog tela bio je nevidljiv. Mogao je da oseti da ga gledaju i nije znao da li treba da objasni šta se desilo.

„Ogrnite plastove“, reče Lan tiho. „Brzo. Pokupite svoje. I budite tihi. Još niste na sigurnom.“

Perin brzo dodade jedan od plaštova Egveni, osetivši olakšanje zato što ne mora da im ispriča kako se uplašio. Smota svoj ogrtač u zavežljaj kako bi mogao da ga nosi, a umesto njega preko ramena prebaci beli plašt. Oseti bockanje kada gaje plašt obavio — bio je to ujed brige među plećkama. Da lije završio s Bajarovim plastom? Učini mu se da gotovo oseća miris ispijenog čoveka na sebi.

Lan im naloži da se uhvate za ruke i Perin zgrabi svoju sekira, a dragom rukom uhvati Egvenu. Požele da što pre pobegnu sa Zaštitnikom, kako mu misli više ne bi divljale. Ali oni su samo stajali tu, okruženi šatorima Dece — dve siluete u belim ogrtačima i jedna koja je mogla da se oseti, ali ne i da se vidi.

„Uskoro“, šapnu Lan. „Vrlo brzo.“

Munja procepi noć iznad logora, tako blizu da je Perin osetio kako mu se kostreše rake i diže kosa na glavi. Tik iza šatora zemlja je bila razneta od udarca, a grmljavina na zemlji stapala se s onom na nebu. I pre no što se svetio izgubilo, Lan ih povede napred.

Samo što su načinili prvi korak još jedna munja rasekla je tminu. Munje su padale kao grad, tako da je noć treperila kao da je tama ta koja se pojavljuje samo na trenutak. Grmljavina je divlje tutnjala. Urlik se kotrljao za sledečim sve dok se to nije pretvorilo u jedan neprekidni pljusak gromova. Prestravljeni konji su njištali. Njihovo njištanje bilo je prigušeno, sem u trenucima kada bi grmljavina utihla. Ljudi su se teturali iz svojih šatora, neki u belim plastovima, neki samo upola odeveni. Neki su trčali tamo-amo, a neki su stajali kao ošamućeni.

Lan ih je trčeći vodio kroz sve to. Perin je išao poslednji. Beli plaštovi gledali su ih razrogačenih očiju dok su prolazili pored njih. Nekolicina uzviknu za njima — povici su bili izgubljeni u bubnjanju s nebesa, ali pošto su njihovi beli ogrtači bili obmotani oko njih, niko nije pokušao da ih zaustavi. Prošli su kroz šatore, iz logora pa u noč, a da niko nije ni podigao raku na njih.

Tlo pod Perinovim nogama blago se talasalo i grmlje gaje šibalo dok se vukao. Munje zatreptaše besno i nestadoše. Odjeci grmljavine kotrljali su se preko neba pre no što su i oni izbledeli. Perin se osvrnu. Šačica vatri gorela je iza njih, među šatorima. Neke od munja mora da su nešto pogodile ili su možda u panici ljudi oborili lampe. Čuli su se još uvek povici, nejasni glasovi u noći koji su pokušavali da povrate red, da saznaju šta se desilo. Tlo je bivalo sve strmije, a šatori, vatre i vika ostali su za njima.

Skoro da je pregazio Egvenu kada se Lan iznenada zaustavi. Ispred njih su na mesečini stajala tri konja.