Zenica sveta

U tišini su jeli hleb, sir i vreo čaj. Čak se i Egvenin polet pokorio umoru. Mudrost je iz torbe izvadila melem za otoke od konopaca na Egveninim zglobovima, ijedan za preostale modrice. Kada je došla do Perina koji je sedeo na rubu svetlosti vatre, on nije podigao glavu.

Stajala je neko vreme posmatrajući ga bez reči, a onda je klekla pored njega s torbom i strogo izgovorila: „Skini kaput i košulju, Perine. Kažu mi da se nisi svideo jednom od Belih plaštova.“

Perin je polako posluša, i dalje upola izgubljen u poruci Šarene, sve dok Ninaeva nije zaprepašćeno udahnula. Iznenađeno se zagledao u nju, a onda je pogledao u svoje gole grudi. Bile su sasvim šarene. Novije, purpurne modrice pokrivale su stare, koje su već bledele u nijanse smeđeg i žutog. Samo su ga debele ploče mišića, koje je stekao provodeći sate u kovačnici gazda Luhana, spasle od slomljenih rebara. Uspeo je da zaboravi na bol dok je mislio samo na vukove. Sada ga se priseti i on je jedva dočekao da se vrati. I protiv svoje volje duboko udahnu i stisnu usne kako ne bi zajecao.

„Kako je mogao da te toliko mrzi?“, začuđeno upita Ninaeva.

Zato što sam ubio dvojicu. Međutim, izgovori samo: „Ne znam.“

Potražila je nešto u svojoj torbi i on se trže kada je počela da mu maže masni melem preko modrica. „Samleveni bršljan, petoprsnik i koren sunčanika“, rekla je.

Činilo se da je mast bila u istom trenu i vruća i hladna, i drhtao je preznojavajući se, ali nije se bunio. Već je imao iskustva s Ninaevinim melemima i oblozima. Dok su njeni prsti nežno utrljavali melem, vrelina i hladnoća nestadoše, odnoseći bol. Purpurne modrice pretvoriše se u smeđe, a smeđe i žute izbledeše, dok su neke sasvim iščilele. Perin pokuša da duboko uzdahne; jedva da je išta osećao.

„Iznenađen si“, reče Ninaeva. Izgledalo je da je i ona pomalo iznenađena, i, začudo, preplašena. „Sledeći put možeš da ideš kod nje.“

„Nisam iznenađen“, reče kako bi je smirio, „samo mi je drago.“ Ninaevini melemi delovali su ponekad brzo, a ponekad sporo, ali uvek su bili delotvomi. „Šta... šta se desilo s Random i Metom?“

Ninaeva je trpala svoje bočice i čančiće u torbu, gurajući ih kao da savladava neku prepreku. „Ona kaže da su dobro. Ona kaže da ćemo ih pronaći. U Kaemlinu, kaže ona. Ona kaže da je to isuviše važno za nas, da ne smemo da ih ne pronađemo, šta god to značilo. Ona mnogo priča.“

Perin se isceri i protiv svoje volje. Bez obzira na sve što se promenilo, Mudrost je ipak bila ona stara, a ona i Aes Sedai i dalje su bile sve, samo ne prijatelji.

Iznenada, Ninaeva se skameni i zagleda mu se u lice. Hitnula je svoju torbu i pritisla mu obema nadlanicama obraze i čelo. Pokušao je da se izmakne, ali ona gaje čvrsto držala za glavu. Podigla mu je palčevima kapke, zagledavši mu se u oči, mrmljajući u bradu. Bez obzira na krhku građu, s lakoćom mu je držala lice; nikada nije bilo lako pobeći od Ninaeve kada ona nije htela da te pusti.

„Ne razumem“, reče naposletku, oslobodivši ga stiska. Ninaeva se odmaknu od njega i kleknu. „Da je to žutooka groznica, ne bi mogao da stojiš. Ali ti nemaš groznicu, a tvoje beonjače nisu žute, već samo dužice.“

„Žute?“, ponovi Moiraina. I Perin i Ninaeva poskočiše. Aes Sedai im je nečujno prišla. Perin primeti da Egvena spava pored vatre, umotana u svoj plašt. Oči su mu se same sklapale.

„Nije to ništa“, progovori, ali Moiraina mu podiže glavu hvatajući je za bradu kako bi mogla da mu se zagleda u oči kao što je to Ninaeva učinila. On se otrgnu, ljutit. Ponašale su se prema njemu kao da je dete. „Rekao sam već da to nije ništa.“

„Ovo se nije moglo predvideti.“ Delovalo je kao da Moiraina govori sama sebi. Činilo se da je zamišljeno gledala u nešto iza njega. „Da lije ovo nešto čemu je suđeno da bude izatkano ili je to samo promena Šare? Ako je pramena, koju je izazvao? Točak tka kako Točak želi. Mora biti to.“

„Znaš li šta se dešava?“, nevoljno upita Ninaeva, a onda oklevajući dodade: „Možeš li da učiniš nešto za njega? Tvojim Lečenjem?“ Molba za pomoć i priznanje da je nemoćna bili su kao kleštima izvučeni iz nje.

Perin ih obe prostreli pogledom. „Ako ćete da pričate o meni, obratite mi se. Ovde sam.“ Ni jedna ni druga nisu ga ni pogledale.

„Lečenje?“, odvrati Moiraina sa smeškom. „Lečenje ovde ne može da pomogne. To nije bolest, i neće...“ Zastade nakratko. Tada osmotri Perina. Bio je to brz pogled koji je žalio za mnogo čime. Ali taj pogled nije bio upućen njemu, i on nadureno promrmlja nešto, kada se ona ponovo okrenu Ninaevi. „Htela sam da kažem da mu to neće naškoditi, ali ko zna šta će biti na kraju? Barem mogu reći da mu neće direktno naškoditi.“

Ninaeva ustade, otrese prašinu s kolena i pogleda Aes Sedai pravo u oči. „Nisam zadovoljna time. Ako nešto ne valja sa...“

„Ono što postoji, postoji. Ono što je već izatkano, ne može se menjati.“ Moiraina se okrete i naglo udalji. „Hajde da spavamo dok još možemo i da krenemo s prvim svetlom. Ako ruka Mračnoga postane suviše duga... Moramo da stignemo što pre u Kaemlin.“