Zenica sveta

Iznenada, Rand je shvatio šta mu je bilo toliko čudno u vezi s konjanikom, sem toga što je uopšte i bio tamo. Vetar koji je šibao po njemu i Tamu nije pomerio ni nabor crnog plašta. Usta su mu se iznenada osušila. Mora da mu se pričinjavalo. Njegov otac je bio u pravu; ovo je bilo jutro koje je golicalo maštu. Ali ne, u to nije mogao da poveruje. Samo, kako je mogao da kaže ocu da je čovek koji je očigledno nestao kao da ga nije ni bilo, nosio plašt koji vetar nije hteo da dodirne.

Zabrinuto je posmatrao šumu oko njih; izgledala je drugačije no ranije. Još otkako je prohodao trčao je po toj šumi. Naučio je da pliva u barama i potocima Rečne šume, iza poslednjih farmi istočno od Emondovog Polja. Istraživao je Peščana brda, a mnogi u Dve Reke su rekli da to donosi nesreću. Jednom je čak otišao i do samog podnožja Maglenih planina. On i njegovi najbolji prijatelji, Met Kauton i Perin Ajbara. To je bilo mnogo dalje no što je većina ljudi iz Emondovog Polja ikada otišla. Za njih je i putovanje u susedna sela, Stražarsko Brdo ili Devonovo Jahanje, bilo veliki događaj. Nijedno od tih mesta nikada ga nije plašilo. Danas Zapadna šuma nije bila onakva kakvu je pamtio. Čovek koji je mogao da nestane tako iznenada, mogao je neočekivano i da se pojavi, možda baš tik pored njih.

„Ne, oče. Nema potrebe.“ Kada je Tam iznenađeno zastao, Rand je sakrio svoje crvenilo navlačeći kapuljaču ogrtača. „Verovatno si u pravu. Nema svrhe tražiti nešto što ne postoji, kad već možemo da iskoristimo to vreme da stig-‘ nemo do sela i sklonimo se od ovog vetra.“

„Ne bih imao ništa protiv da popušim lulu“, reče polako Tam, „i popijem krčag piva na toplom.“ Odjednom se široko nasmeja: „A pretpostavljam da si i ti nestrpljiv da vidiš Egvenu.“

Rand je uspeo da se slabo osmehne. Od svega što mu je sada bilo na umu, gradonačelnikova kći bila je na samom kraju spiska. Nije mu bilo potrebno još više zabune. Tokom prošle godine činila ga je sve nervoznijim kad god su bili zajedno. A, što je bilo još i gore, ona, izgleda, nije bila svesna toga. Ne, svakako nije hteo da sada misli i o Egveni.

Nadao se da otac nije primetio njegov strah, ali Tam mu reče: „Seti se plamena, momče, i praznine.“

Bilo je to nešto čudno, čemu ga je Tam naučio. Usredsrediti se na jedan plamen i sagoreti u njemu sve svoje strasti: strah, mržnju, bes — sve dok ti um ne postane prazan. Sjedini se s prazninom, govorio je Tam, i tada možeš da postigneš sve što želiš. Niko drugi u Emondovom Polju nije pričao o tome. Ali Tam je svake godine pobeđivao na takmičenju u streličarstvu za Bel Tin sa svojim plamenom i prazninom. Rand je mislio da ove godine ima šanse da se i sam plasira, samo ako bude mogao da uspostavi prazninu. To što je Tam to sada spomenuo značilo je da jeste primetio, ali nije rekao ništa više.

Tam je ponovo poterao Belu i nastavili su svoje putovanje. Stariji čovek je hodao kao da se ništa neugodno nije desilo niti se moglo desiti. Rand je želeo da može da se ponaša kao on. Pokušao je da stvori prazninu u svom umu, ali ona se stalno pretvarala u slike konjanika u crnom plaštu.

Želeo je da veruje da je Tam bio u pravu i da je jahač bio samo plod njegove mašte, ali se predobro sećao mržnje. Tamo je bio neko ko mu je želeo zlo. Nije prestao da se osvrće sve dok ga nisu okružili visoki, slamom pokriveni krovovi Emondovog Polja.

Selo je bilo blizu Zapadne šume. Ona se postepeno proređivala, završavajući se s poslednjih nekoliko stabala među čvrstim kućama. Tlo se blago spuštalo ka istoku. Iako ne bez šumaraka, prostor van sela, sve do Rečne šume i njene mreže potoka i bara, bio je prošaran farmama, ograđenim poljima i pašnjacima. Zemlja koja se prostirala ka zapadu takođe je bila plodna, i imala je uglavnom bogate pašnjake. Ipak, samo šačica farmi bila je u Zapadnoj šumi, a i one su se završavale miljama pre Peščanih brda, a pogotovo pre Maglenih planina koje su se izdizale iznad krošnji Zapadne šume. Bile su udaljene, ali su jasno mogle da se vide iz Emondovog Polja. Neki su pričali da je zemlja bila isuviše kamenita, kao da kamenja nije bilo svuda u Dve Reke, a drugi su govorili da je to bila nesrećna zemlja. Nekolicina je gunđajući pričala kako nema svrhe biti bliži planinama no što je neophodno. Šta god da je bio razlog, samo su najtvrdokorniji obrađivali zemlju u Zapadnoj šumi.

Deca i psi ushićeno su u grupama jurcali oko kola čim su prošla prvi red kuća. Bela je strpljivo išla dalje, ne obraćajući pažnju na mališane koji su vikali i kotrljali se njoj ispred nosa, igrajući se jurke. Poslednjih meseci deca su se malo i igrala i smejala; čak i kad se vreme prolepšalo dovoljno da su mogla da izađu, strah od vukova ih je držao u kućama. Činilo se kao da ih je približavanje Bel Tina ponovo naučilo da se igraju.