Zenica sveta

Rand je išao brzo koliko i Tam, a možda i brže. Ponekad bi ga žene priterale u ugao kada Tam ne bi bio prisutan, tako da nije mogao da pobegne — sem po cenu da ispadne nepristojan. Postavile bi ga na stolicu pored kuhinjske vatre i hranile kolačima, medenjacima ili pitama s mesom. I uvek bi ga oči neke domaćice odmeravale i premeravale poput neke trgovačke vage ili metra, dok bi mu pričala kako njeno kuvanje nije ni približno dobro kao njene sestre udovice, ili njene starije rođake. Govorila bi potom kako Tam sigurno nije mlađi kako godine prolaze. Dobro je što je toliko voleo svoju ženu, to bi sledeća koja bi došla u njegov život znala da ceni, ali bio je u žalosti dovoljno dugo. Tamu je bila potrebna dobra žena. Potom bi rekla da je opštepoznato da muškarac ne može bez žene koja će o njemu da vodi računa i da ga drži van neprilika, ili nešto slično. Najgore su bile one koje bi otprilike tu zastale i zamislile se, a onda s naglašenom ležernošću upitale koliko on ima godina.

Kao i većina ljudi iz Dve Reke, i Rand je bio prilično tvrdoglav. Stranci su često govorili kako je tvrdoglavost glavna osobina stanovnika ovog mesta, čak su tvrdili kako bi ljudi iz Dve Reke mogli da daju lekcije magarcima i da podučavaju kamenje. Domaćice su uglavnom bile dobre i ljubazne žene, ali on je mrzeo da ga teraju da nešto uradi, a činilo mu se kao da to one rade štapovima. Zato je sada žurio i želeo je da Tam malo brže potera Belu.

Ubrzo je ulica izašla na Zelenilo, široko polje na sredini sela. Obično prekriveno gustom travom, na Zelenilu je ovog proleća bilo samo nekoliko sveže izniklih žbunova među žuto-smeđom uvelom travom i golom crnom zemljom. Dvadesetak gusaka šetalo se okolo staklasto osmatrajući tlo, ne uspevajući da pronađu išta vredno kljucanja, a neko je vezao i kravu muzaru da pase retko rastinje.

Prema zapadnom kraju Zelenila, iz niskog kamena koji je izbijao iz zemlje, nalazio se izvor, koga su zvali Vinski. Voda je tekla u mlazu koji nikada nije presušio, a bio je tako jak da je mogao da obori čoveka s nogu. Bila je toliko slatka za piće, da je sto puta opravdala naziv izvora. Od tog mesta pa na istok žustro je tekla Vinska voda, brzo šireći svoj tok uz obale s vrbama sve do gazda Tenove vodenice i još dalje, dok se ne bi izdelila u tuce potočića u močvarnim dubinama Vodene šume. Dva niska mosta za pešake, s ogradom, prelazila su bistri potok na Zelenilu, kao i jedan most širi od ostalih i dovoljno čvrst da kola mogu da pređu preko njega. Kolski most je bio mesto na kome je Severni put, koji je išao od Tarenske Skele i Stražarskog Brda, postajao Stari put i vodio do Devonovog Jahanja. Strancima je ponekad bilo čudno što je put ponekad imao jedno ime prema severu, a drugo prema jugu, ali tako je oduvek bilo, koliko su se ljudi u Emondovom Polju sećali — i to je bilo to. Bilo je to dovoljno dobro objašnjenje za stanovnike Dve Reke.

Na suprotnoj strani mostova već su rasle lomače za vatre Bel Tina — tri brižljivo složene gomile trupaca, velike gotovo poput kuća. Naravno, ložile su se na očišćenoj zemlji, ne na Zelenilu, iako je i tamo bila retka trava. Onaj deo proslave koji se ne odigra oko vatri, obaviće se na Zelenilu.

Pored Vinskog izvora dvadesetak starijih žena tiho je pevalo dok su podizale Prolećni stub. Pravo vitko stablo jele potkresanih grana bilo je tri metra visoko, i pored rupe koju su morali da iskopaju za njega. Grupa devojaka, isuviše mladih da nose pletenice, sedela je prekrštenih nogu i posmatrala žene zavideći im, pridružujući se s vremena na vreme njihovoj pesmi.

Tam je poterao Belu, kao da hoće da je natera da ubrza korak, mada kobila nije obraćala pažnju na njega, a Rand je skretao pogled s onoga što su žene radile. Kada osvane sledeće jutro, muškarci će se pretvarati da su iznenađeni što vide Stub, a onda, u podne, neudate žene će igrati oko Stuba, uplićući ga dugim obojenim trakama, dok će za to vreme neoženjeni muškarci pevati. Niko nije znao kada je običaj nastao niti zašto. Bila je to još jedna u nizu stvari koje su oduvek bile takve, ali to je bio i razlog za pevanje i igranje, a nikome u Dve Reke nije trebalo mnogo razloga za to.

Čitav dan Bel Tina biće ispunjen pevanjem, igranjem i gozbom, uz takmičenja u trkanju ili nečem drugom. Dodeliće se nagrade ne samo najboljim strelcima, već i najboljima u gađanju praćkom i borbi štapom. Nadmetaće se u rešavanju zagonetki i slagalica, u povlačenju konopca, podizanju tegova i bacanju kamena; nagradiće se najbolji pevač, plesač i svirač na violini, potom najbrže šišanje ovaca, čak je postojalo nadmetanje i u kuglanju i u bacanju strelica.