Zenica sveta

„Evo čemu, al’Tore. Pitaš Mudrost kada će se zima okončati, a ona samo ode. Možda ne želi da nam kaže šta čuje na vetru. Možda čuje da se zima neće završiti. Možda će se samo nastaviti sve dok se Točak ne okrene i Doba ne završi. Eto u čemu je smisao.“

„Možda će ovce leteti“, uzvrati Tam, a Bran podiže ruke.

„Svetlost me čuvala od budala. Sediš u Seoskom savetu. Cene, a sada širiš te koplinske priče. Pa, slušaj ti sad mene. Imamo dovoljno nevolja i bez...“ Brzo cimanje Randovog rukava i glas dovoljno tih da ga samo on čuje skrenuli su mu pažnju od onoga o čemu su stariji pričali. „Hajdemo, Rande, dok se oni raspravljaju. Pre no što te uposle nečim.“

Rand pogleda nadole i morao je da se nasmeši. Met Kauton je čučao pored kola tako da Tam, Bran i Cen nisu mogli da ga vide. Njegovo žilavo telo bilo je skupljeno poput rode koja pokušava da se presavije.

Metove smeđe oči svetlucale su nestašlukom, kao i obično. „Dav i ja smo uhvatili velikog starog jazavca, mrzovoljnog ko ništa zato što smo ga izvukli iz jazbine. Hoćemo da ga pustimo na Zelenilo, pa da gledamo kako devojke beže.“ Randov osmeh se raširio. Predlog mu nije zvučao onoliko zabavno koliko bi to bio pre godinu ili dve dana. Ah, činilo se da Met nikada neće odrasti. Pogleda brzo prema svom ocu — trojica ljudi još su uglas pričali, nagnuti jedan prema drugome — a onda prošaputa; „Obećao sam da ću istovariti piće. Ali možemo da se nađemo kasnije.“

Met prevrnu očima. „Tegljenje buradi! Spali me, radije bih igrao kamenove s mojom malom sestrom. Pa, znam za bolje stvari od jazavca. Imamo strance u Dve Reke. Sinoć...“

Za trenutak Rand je prestao da diše. „Čovek na konju?“, upita napeto. „Čovek u crnom plaštu, na crnom konju? A plašt mu se ne pomera na vetra?“

Met proguta svoj osmeh, a glas mu je postao još tiši. „I ti si ga video? Mislio sam da sam ja jedini. Nemoj da se smeješ, Rande, ali uplašio me je.“

„Ne smejem se. Uplašio je i mene. Mogao sam da se zakunem da me mrzi, da želi da me ubije.“ Rand se stresao. Do tog dana nikada nije pomislio da bi neko želeo da ga ubije, zaista da ga ubije. Takve se stvari jednostavno nisu dešavale u Dve Reke. Pesničenje, možda, ili rvanje, ali ne i ubistvo.

„Ne znam to za mržnju, Rande, ali i ovako je bio dovoljno strašan. Samo je sedeo na svom konju i gledao me, odmah ispred sela, ali u životu se nisam toliko uplašio. Uglavnom, skrenuo sam pogled, samo na trenutak — da znaš da nije bilo lako — a onda, kada sam ponovo pogledao, nije ga bilo. Krv i pepeo! Tri dana je prošlo, a ja ne mogu da prestanem da mislim o njemu. Stalno se osvrćem.“ Met je pokušao da se nasmeje, ali se čulo samo graktanje. „Čudno kako te uhvati strah. Počneš čudno da razmišljaš. Pomislio sam — mada samo za trenutak — da bi to mogao biti Mračni.“ Pokušao je još jednom da se nasmeje, ali ovoga puta ništa se nije čulo.

Rand je duboko udahnuo. Više da bi sebe podsetio, rekao je mehanički; „Mračnije, zajedno sa svim Izgubljenima, vezan u Šajol Gulu, iza Velike pustoši. Vezao ga je Tvorac u trenutku Stvaranja. Do kraja vremena. Ruka Tvorčeva štiti svet, i Svetlost nas sve obasjava.“ Udahnuo je ponovo i nastavio; „Sem toga, i da je slobodan, zašto bi Pastir noći bio u Dve Reke i posmatrao seljačku decu?“

„Ne znam, ali znam da je taj jahač bio... zao. Nemoj da se smeješ. U to ću se zakleti. Možda je to bio Zmaj.“

„Baš si pun veselih misli, zar ne?“, promrmlja Rand. „Zvučiš gore nego Cen.“

„Majka mi je uvek pričala da će Izgubljeni doći po mene ukoliko se ne popravim. Ako sam ikada video nekoga ko izgleda kao Išamael ili Aginor, to je bio on.“

„Sve majke su svoju decu plašile Izgubljenima“, suvo reče Rand, „ali većina to preraste. Zašto ne dodaš i Senovite, kad već pričaš o tome?“

Met ga prostreli pogledom. „Nisam bio tako uplašen otkada... Ne, nikada nisam bio tako uplašen, i ne smeta mi da to priznam.“

„I ja sam se uplašio. Moj otac misli da mi se učinilo zbog senke pod drvećem.“ Met je natmureno klimnuo glavom i naslonio se na točak kola. „I moj tata tako misli. Rekao sam Davu i Elamu Dautriju. Od tada su pazili kao jastrebovi, ali nisu videli ništa. Elam sada misli da sam pokušao da ga pređem. Dav misli da je to neko tamo iz Tarenove Skele — kradljivac ovaca, ili kokošar. Kokošar!“ Zaćutao je uvređeno.

„Sve je to, verovatno, ionako budalaština“, reče Rand na kraju. „Možda i jeste zaista neki kradljivac ovaca.“ Pokušao je to da zamisli, ali bilo je kao da zamišlja kako vuk umesto mačke čuči pred mišjom mpom.

„Pa, meni se nije svidelo kako me je gledao, a nije ni tebi. Barem ne ako je suditi po tome kako si poskočio. Trebalo bi da kažemo nekome.“

„Već jesmo. Mete, obojica. Ali nisu nam verovali. Možeš li da zamisliš kako pokušavaš da ubediš gazda al’Vera u postojanje tog čoveka, a da ga on nije video? Poslao bi nas kod Ninaeve da vidi jesmo li bolesni.“

„Ali, nas je dvojica. Niko neće pomisliti da nam se obojici pričinilo.“