2001: Odiseja u Svemiru

Sa svojim kompleksom radionica, kancelarija, skladišta, kompjuterskog centra, generatora, garaže, kuhinje, laboratorija i postrojenja za proizvodnju hrane, baza Klavijus predstavljala je svet u minijaturi. A po nekoj ironiji, mnoga umeća koja su primenjena u izgradnji ovog podzemnog carstva stečena su tokom pola stoleća hladnog rata.

Svako ko je ikada radio u nekoj raketnoj bazi osećao bi se kao kod kuće u Klavijusu. Ovde, na Mesecu, primenjivane su iste veštine i tehnike podzemnog bivstvovanja, kao i ista zaštita od neprijateljske sredine; no, sve je to tu imalo miroljubive svrhe. Posle deset hiljada godina čovek je konačno pronašao nešto što je podjednako bilo uzbudljivo kao i rat.

Nažalost, ovu činjenicu još nisu bile shvatile sve nacije.

Planine koje su izgledale tako upadljive neposredno pre spuštanja sada su tajanstveno iščezle, nestavši sa vidika iza strmo zakrivljenog lunarnog obzorja. Oko svemirske letelice prostirala se ravna, siva ravnica, blistavo obasjana iskošenom svetlošću Zemlje. Iako je nebo, razume se, bilo potpuno crno, mogle su se razabrati samo najsjajnije zvezde i planete ukoliko se oči ne bi zaklonile od površinske bleštavosti.

Nekoliko veoma neobičnih vozila kretalo se ka svemirskoj letelici “Arijes 1B” — kranovi, dizalice, opslužni kamioni; jedni su bili automatski, dok je drugima upravljao vozač koji se nalazio u maloj kabini pod pritiskom. Većina ih je išla na balon-gumama, budući da ova glatka, ravna površina nije stvarala poteškoće prilikom prevoza; no, jedan tanker se kretao na neobičnim, gipkim točkovima koji su se pokazali kao najbolje svenamensko sredstvo za putovanje po Mesecu. Niz ravnih ploča postavljenih u krug, a svaka od njih zasebno montirana i opremljena oprugom — gipki točak raspolagao je mnogim pogodnostima guseničara iz koga je izveden. Prilagođavao je svoj oblik i prečnik terenu po kome se kretao, a za razliku od guseničara nastavio bi da dejstvuje čak i ako bi mu nekoliko delova nedostajalo.

Jedan mali autobus sa produženom cevi, sličnom kratkoj i zdepstoj slonovoj surli, stao je da se prisno pripija uz svemirsku letelicu. Nekoliko sekundi kasnije spolja se začula lupa i zveket, a onda je usledio zvuk pištanja vazduha u času kada je spoj ostvaren i kada je došlo do izjednačavanja pritisaka. Unutrašnja vrata vazdušne komore su se otvorila i unutra je ušao odbor za doček.

Predvodio ga je Ralf Halvorsen, upravnik južnog područja — koje je obuhvatalo ne samo bazu nego i isturene istraživačke grupe potekle iz nje. Sa njim su bili vođa naučne ekipe, dr Roj Majkls, sedokos, sitan geofizičar koga je Flojd poznavao iz ranijih poseta, i još šestorica viših naučnika i predstavnika upravnog osoblja. Pozdravili su ga sa poštovanjem i olakšanjem; od upravnika naniže, bilo je očigledno da su svi jedva čekali da im se ukaže prilika da se malo rasterete briga.

“Veoma mi je milo što ste sa nama, dr Flojde”, reče Halvorsen. “Jeste li udobno putovali?”

“Izvrsno”, uzvrati Flojd. “Let nije mogao biti bolji. Posada se veoma trudila oko mene.”

Usledio je uobičajeni laki razgovor koji je učtivost nalagala, dok se autobus udaljavao od svemirske letelice; prema prećutnom sporazumu, niko nije pominjao razlog njegove posete. Prevalivši hiljadu stopa od mesta za aluniranje, autobus je stigao do velike oznake na kojoj je pisalo:

DOBRO DOŠLI U BAZU KLAVIJUS

Astronautičke inženjerijske jedinice SAD

1994.

Vozilo potom stade da se spušta u jedan usek kojim ubrzo stiže ispod nivoa tla. Masivna vrata otvoriše se pred njima, a onda se zatvoriše iza njih. To se dogodilo još jednom, pa još jednom. Kada su se poslednja vrata zatvorila, razlegla se silna tutnjava vazduha i oni su se ponovo obreli u atmosferi, u sredini baze koja je omogućavala da se od odeće nosi samo košulja sa kratkim rukavima.

Posle kratkog prolaska kroz tunel pun cevi i kablova, u kome su šuplje odjekivala ritmička kucanja i lupkanja, stigli su do upravnog sektora i Flojd se ponovo obreo u poznatoj sredini pisaćih mašina, kancelarijskih računara, ženskog pomoćnog osoblja, zidnih mapa i telefonske zvonjave. Kada su zastali pred vratima na kojima je pisalo UPRAVNIK, Halvorsen reče diplomatski: “Dr Flojd i ja doći ćemo u salu za konferencije za nekoliko minuta.”

Ostali klimnuše i promrmljaše nešto u glas saglasnosti, a zatim se udaljiše niz hodnik. Ali pre no što je Halvorsen stigao da uvede Flojda u svoju kancelariju, dogodilo se nešto nepredviđeno. Vrata su se otvorila i jedna mala prilika jurnu ka upravniku.

“Tata! Bio si gore! A obećao si da ćeš i mene povesti!”

“De, de, Dajana”, odvrati Halvorsen ljutito i nežno u isti mah, “jedino sam ti kazao da ću te povesti ako budem mogao. Ali imao sam puno posla oko dočeka dr Flojda. Pozdravi se sa njim — upravo je stigao sa Zemlje.”