2001: Odiseja u Svemiru

Zvezde su se proređivale; blistavost Mlečnog Puta tamnila je u bledu utvaru veličajnosti koju je ono upoznalo — i koju će, kada bude spremno za to, upoznati ponovo.

Vratilo se upravo tamo gde je i želelo, u svemir koji su ljudi držali za stvaran.

47. DETE-ZVEZDA

Tu, pred njim, poput kakve svetlucave igračke kojoj nijedno Dete-zvezda ne bi moglo da odoli, lebdela je planeta Zemlja sa svim svojim ljudskim stvorenjima.

Vratilo se na vreme. Dole, na tom prenaseljenom globusu, uzbune će bleskati na radarskim ekranima, veliki, prateći teleskopi pretraživaće nebo — a istorija za koju su ljudi znali približiće se svom svršetku.

Hiljadu milja ispod, postalo je svesno da se dremljivi tovar smrti razbudio i da se tromo komeša na svojoj orbiti. Slabašne energije koje je sadržao nisu predstavljale nikakvu pretnju za njega; ali više je volelo vedrije nebo. Stavilo je u dejstvo svoju volju i kružeći megatoni rascvetaše se u bešumnom prasku koji je doneo kratkotrajnu, lažnu zoru polovinu usnulog globusa.

Potom je zastalo, pribirajući misli i mozgajući o svojim još neiskušanim moćima. Jer iako je sada bilo gospodara sveta, nije sasvim znalo šta mu nadalje valja činiti.

No, nešto će već smisliti.

EPILOG: POSLE 2001

Kada sam, pre četrnaest godina, otkucao završne reči: “Jer iako je sada bilo gospodar sveta, nije sasvim znalo šta mu nadalje valja činiti. No, nešto će već smisliti” — smatrao sam da sam zatvorio krug i da sam isključio svaku mogućnost nastavka. I odista, tokom naredne decenije ismejavao sam i samu pomisao na tako nešto, iz razloga koji su mi se činili konačni. Budući da je “2001.” bila usredsređena na naredni stupanj ljudske evolucije, očekivati od mene (ili čak od Stenlija) da to opišem bilo bi podjednako besmisleno kao i tražiti od Gleda-Meseca da opiše Boumena i njegov svet.

Uprkos mojim protivljenjima, sada je očigledno da mi je nemirna, mala podsvest sve vreme pomno radila, verovarno reagujući na neprekidnu bujici pisama od čitalaca koji su želeli da znaju “šta je dalje bilo”. Konačno, kao intelektualnu vežbu, napisao sam jedan prQcis o mogućem nastavku, u obliku kratkog filmskog sinopsisa i poslao po jedan primerak Stenliju Kjubriku i mom agentu Skotu Mereditu. Što se Stenlija tiče, bio je to samo izraz učtivosti, budući da sam znao da se on nikad ne ponavlja (baš kao što ni ja nikada ne pišem nastavke), ali nadao sam se da će Skot prodati sinopsis časopisu “Omni”, koji je nedugo pre toga objavio takođe jedan sinopsis, za delo “Napevi daleke Zemlje”. A onda će, iskreno sam se uzdao, duh “2001.” konačno biti upokojen.

Stenli je pokazao uzdržano zanimanje, ali Skot je bio oduševljen — i neumoljiv. “Naprosto, moraš da napišeš knjigu”, kazao mi je. Progunđavši, shvatio sam da je u pravu…

I tako, blagonakloni čitaoče (da skujem izraz), u prilici si da ustanoviš šta je dalje bilo u romanu “2010: Druga odiseja”. Izuzetno sam zahvalan izdavačkoj kući “New American Library”, nosiocu autorskih prava na roman “2001: Odiseja u svemiru”, zato što mi je dozvolila da upotrebim trideset sedmo poglavlje u novoj knjizi. Ono služi kao spona koja povezuje dva dela.

Evo i završnog komentara o oba romana viđena iz tačke sada gotovo tačno na sredokraći između godine 2001. i vremena kada smo Stenli Kjubrik i ja započeli zajednički rad. Nasuprot popularnom uverenju, pisci naučne fantastike veoma retko pokušavaju da predvide budućnost; štaviše, kako je to jednom prilikom zgodno primetio Rej Bredberi, oni znatno češće nastoje da je spreče. Godine 1964, rano, junačko razdoblje svemirske ere upravo je počinjalo; Sjedinjene Države odredile su Mesec kao svoje odredište, a kada je jednom ta odluka doneta, osvajanje drugih planeta pokazalo se u krajnjoj liniji neumitno. Izgledalo je stoga sasvim razložno da će do 2001. postojati džinovske svemirske stanice na orbiti oko Zemlje, kao i da će — malo kasnije — biti preduzimani pohodi sa ljudskim posadama na planete.

U jednom idealnom svetu, to bi nesumljivo bilo moguće: novcem straćenim u vijetnamskom ratu platilo bi se sve što je Stenli Kjubrik pokazao na ekranu sinerame. Sada nam je, međutim, jasno da će se to zbiti ipak nešto kasnije.

Film “2001.” neće se poklopiti sa 2001. Pa ipak — izuzme li se viša sila — do tada će se gotovo sve što je opisano u knjizi i prikazano na filmu nalaziti u poodmakloj fazi planiranja.

Jedini izuzetak jeste komuniciranje sa vanzemaljskim inteligencijama: to je nešto što se uopšte ne može planirati — već samo naslućivati. Niko ne zna da li će do toga doći sutra ili kroz hiljadu godina.

Ali jednom će se svakako dogoditi.

Artur Č. Klark

Kolombo, Šri Lanka

novembra 1982.