2001: Odiseja u Svemiru

Budući da više nije bilo potrebe za njim, nameštaj apartmana razloži se u umu svog tvorca. Ostao je jedino krevet — kao i zidovi koji su štitili ovaj krhki organizam od energija koje on još nije mogao da kontroliše.

U snu, Dejvid Boumen se nemirno promeškolji. Nije se probudio, niti je sanjao, ali više nije bio sasvim nesvestan. Poput magle što gamiže kroz šumu, nešto mu je zaposedalo um. Osećao je to tek nejasno, zato što bi ga puni dodir uništio potpuno izvesno kao i ognjevi koji su besneli sa one strane zidova. Pod tim ravnodušnim ispitivanjem nije osećao ni nadu ni strah; sva osećanja bila su iščilela.

Izgledalo je kao da plovi slobodnim prostorom, dok se oko njega u svim pravcima pružala beskrajna geometrijska mreža tamnih linija ili niti, duž kojih su se kretala sićušna čvorišta svetlosti — neka polako, druga vrtoglavom brzinom. Jednom prilikom, osmotrio je kroz mikroskop presek ljudskog mozga i u njegovoj mreži nervnih vlakana zapazio je istu lavirintsku složenost. Ali to je bilo mrtvo i statično, dok je ovo nadmašalo i sam život. Znao je — ili je verovao da zna — da posmatra operaciju nekog džinovskog uma, razmišljajući pri tom o Vaseljeni čiji je tako sićušan deo.

Prikaza ili privid potraja samo jedan trenutak. A onda, kristalne ravni i rešetke, kao i izukrštane perspektive pokretne svetlosti iščeznuše iz postojanja u času kad je Dejvid Boumen prešao u područje svesti koje nijedan čovek nije ranije iskusio.

U prvi mah, izgledalo je da samo Vreme teče unazad. Bio je pripravan da prihvati čak i to čudo, kada shvati da je istina još tananija.

Zdenci sećanja bili su otvoreni; u kontrolisanom spominjanju stao je ponovo da proživljava prošlost. Bio je to najpre hotelski apartman, pa svemirska kapsula, raspaljeni zvezdani predeli crvenog sunca, blistavo jezgro Galaksije, dveri kroz koje se ponovo obreo u staroj Vaseljeni. I ne samo vizuelni prizori, nego i svi ostali utisci čula, sva osećanja koja je iskusio u to vreme hitali su mimo njega sve brže i brže. Život mu se odmotavao poput magnetofonske trake koja se vrti unazad sve većom brzinom.

Sad je ponovo na “Otkriću”, dok Saturnovi prstenovi ispunjavaju nebo oko njega. Pre toga, ponavljao je svoj završni dialog sa Halom; video je Frenka Pula kako kreće u svoju poslednju misiju; čuo je glas Zemlje koji ga uverava da je sve uredu.

I dok je još proživljavao sva ta zbivanja, znao je da je uistinu sve u redu. Vraćao se natrag niz hodnike vremena, a znanja i iskustva čilela su iz njega dok je hitao ka vlastitom detinjstvu. Ali ništa nije bilo izgubljeno; sve što je ikada bio, svaki trenutak njegovog života prenošen je radi čuvanja na bezbednije mesto. A u času kada jedan Dejvid Boumen bude prestao da postoji, drugi će postati besmrtan.

Brže i brže ponirao je u zaboravljene godine i u jedan jednostavniji svet. Lica onih koje je nekada voleo i za koje je mislio da ih je izgubio u zaboravu blago su mu se osmehivala. Uzvratio im je osmeh sa naklonošću i bez bola.

Konačno, strmoglavo regrediranje počelo je da se usporava; zdenci sećanja bili su gotovo presahli. Vreme je stalo da teče sve tromije, približujući se trenutku zaustavljala — baš kao što i zanjihalo klatno, u času kada stigne do granice svog luka, izgleda da se smrzlo za jedan večni tren, pre no što otpočne novi ciklus.

Bezvremeni trenutak minu; klatno krenu u suprotnom smeru. U jednoj praznoj prostoriji, lebdeći posred plamenova dvostruke zvezde, udaljene dvadeset hiljada svetlosnih godina od Zemlje, beba otvori oči i zaplaka.

46. PREOBRAŽAJ

A onda utihnu, shvativši da više nije sama.

Avetinjski, svetlucavi pravougaonik obrazovao se u praznom vazduhu. Očvrsnuo je u kristalnu ploču, izgubio prozračnost i postao obliven bledom, mlečnom sjajnošću. Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale prepletena paokasta ustrojstva koja počeše polako da se vrte u skladu sa pulsirajućim ritmom koji sada kao da je ispunjavao celi svemir.

Bio je to prizor koji je mogao privući i vezati pažnju bilo kog deteta — ili čovekolikog majmuna. Ali, baš kao i pre tri miliona godina, posredi je bila samo spoljnja manifestacija sila odveć tananih da bi se svesno pojmile. Bila je to jednostavno igračka za razonodu čula, dok se prava obrada odigravala u znatno dubljim nivoima uma.

Ovoga puta, obrada je bila brza i pouzdana, budući da je nova šara već bila istkana. U eonima proteklim od njihovog poslednjeg susreta, naime, tkač je mnogo naučio; a i građa u kojoj je upražnjavao svoju umetnost bila je sada nesravnjivo finije kakvoće. Ali da li će mu biti dopušteno da uzme udela u tkačevoj sve većoj tapireriji, to je samo budućnost mogla reći.