2001: Odiseja u Svemiru

Očima koje su već odražavale inteligenciju veću od ljudske beba se zagleda u dubine kristalnog monolita, razabravši — ali još ne i dokučivši — tajne koje su tamo ležale zapretane. Znala je da se vratila kući, da je ovde poreklo mnogih rasa osim njene; ali takođe je znala da tu ne može da ostane. Posle ovog trenutka sledilo je novo rođenje, čudnije od svih u prošlosti.

Taj čas je sada kucnuo; blistava ustrojstva nisu više predstavljala odjek tajni u srcu kristala. Kada su ona zamrla, zaštitni zidovi iščileli su u nepostojanje odakle su nakratko izronili, a crveno sunce ispunilo je nebo.

Metal i plastika zaboravljene svemirske kapsule i odeća koju je jednom nosilo stvorenje što se zvalo Dejvid Boumen buknuše u ognju. Poslednje veze sa Zemljom su nestale, razloživši se na svoje sastavne atome.

Ali dete je to jedva primetilo, privikavajući se na prijatan sjaj svoje nove sredine. Još mu je, nakratko, bila potrebna ta opna materije kao žiža njegove moći. Njegovo neuništivo telo predstavljalo je sliku koju mu je um imao o samom sebi; jer, uprkos svim moćima koje je posedovalo, znalo je da je još beba. To će i ostati sve dok ne bude donelo odluku o novom obličju ili ne bude nadraslo neophodnost materije.

A onda je došlo vreme da krene — premda, u izvesnom smislu, nikada neće napustiti ovo mesto gde je ponovo rođeno, zato što će uvek biti deo entiteta koji je iskoristio ovu dvostruku zvezdu za svoje nedokučive naume. Pravac, premda ne i priroda njegove sudbine ležao je jasno pred njim, tako da nije bilo potrebe da se drži okolišne putanje kojom je stigao dovde. Nagonima starim tri miliona godina sada je shavatio da ne postoji samo jedan put iza leđa svemira. Drevni mehanizam Zvezdanih dveri valjano mu je poslužio, ali više mu nije bio potreban.

Svetlucavo, pravougaono obličje, koje mu je nekada ličilo samo na kristalnu ploču, još je počivalo pred njim, ravnodušno kao i ono prema bezopanim plamenovima pakla koji se pružao dole. U njemu su ležale zapretane još nedokučene tajne prostora i vremena, ali je bar neke od njih ono sada razumevalo i bilo kadro da ih kontroliše. Kako je očigledan — kako nužan — bio taj matematički odnos njegovih strana, sled kvadrata 1:4:9! I kako je prostodušno bilo pretpostaviti da se niz okončava u toj tački, u samo tri dimenzije!

Usredsredilo je um na te geometrijske jednostavnosti i dok su mu se misli poigravale njima, prazan okvir ispunio se tamom međuzvezdane noći. Sjaj crvenog sunca zgasnu — ili, bolje rečeno, kao da se namah razudio u svim pravcima; istog trena, pred njim se pojavilo blistavo vrtložje Galaksije.

Posredi je mogao biti neki predivan, neverovatno kitnjast model postavljen u blok plastike. Ali bila je to stvarnost dokučena u njenoj ukupnosti čulima koja su sada bila tananija do vida. Ukoliko bi to poželelo, moglo je da usredsredi pažnju na bilo koju od njenih stotinu milijardi zvezda; a bilo je kadro i za znatno više od toga.

Nalazilo se ovde, usred te velike reke sunaca, na pola puta između zapretanih ognjeva galaktičkog jezgra i samotnih, raštrkanih zvezda-stražara na rubovima. A želelo je da bude tamo, sa suprotne strane tog nebeskog ponora, te vijugave trake tmine, sasvim lišene zvezda. Znalo je da taj bezoblični haos, vidljiv jedino po sjaju kojim se njegove ivice ocrtavaju spram dalekih, plamenih maglišta u pozadini, predstavlja još neiskorišćenu građu stvaranja, sirovinu neke potonje evolucije. Ovde Vreme još nije počelo; tek kada sunca što sada sijaju budu već davno mrtva, svetlost i život preoblikovaće ovaj bezdan.

Bez svoje volje jednom je prošlo tuda; sada to ponovo mora učiniti — ovoga puta svojom voljom. Ova pomisao ispuni ga iznenadnim, studenim užasom, tako da je za trenutak ostalo potpuno pometeno, a njegovo novo viđenje Vaseljene zadrhta i zapreti da se raspadne na hiljadu delića.

Dušu mu nije smrznuo strah od galaktičkih ponora, već jedan dublji nespokoj koji je poticao iz još nerođene budućnosti. Ono je, naime, ostavilo za sobom vremenske razmere svog ljudskog porekla; sada, razmišljajući o toj traci noći lišenoj zvezda, naslutilo je prve nagoveštaje Večnosti koja je stala da se raskriljuje pred njim.

A onda se prisetilo da nikada neće biti samo i panika mu lagano minu. Ponovo je vaspostavilo kristalno jasnu predstavu o Vaseljeni — ali ne, znalo je to, isključivo vlastitim naporom. Kada mu bude bio potreban vodič u prvim teturavim koracima, ovaj će biti tu.

Povrativši samopouzdanje, poput ronioca koji je ponovo stekao pribranost, ono suknu kroz svetlosne godine. Galaksija se probi iz mentalnog okvira u koji ju je ono zatvorilo; zvezde i magline stadoše da promiču mimo njega, tvoreći privid beskrajne brzine. Utvarna sunca rasprskavala su se i ostajala za njim dok je ono klizio poput seni kroz njihova jezgra; hladne, tmaste pustoši kosmičke prašine, kojih se jednom bojalo, izgledale su mu sada podjednako tričave kao i lepet gavranovih krila spram pročelja Sunca.