2001: Odiseja u Svemiru

Stavio je u usta nekoliko mrvica, a potom ih sažvako i progutao; bilo je izvrsno, premda je ukus delovao krajnje neodređeno, tako da ga je gotovo bilo nemoguće opisati. Ako bi zatvorio oči, mogao bi zamisliti da je to meso, hleb od neprosejanog brašna ili čak sušeno voće. Ukoliko ne dođe do neočekivanih posledica, nije imao razloga da se boji smrti od gladi.

Pojeo je svega nekoliko zalogaja te smese i već se osetio prilično sit, tako da je potražio nešto da popije. Postojalo je pet-šest limenki piva — ponovo jedne čuvene marke — u stražnjem delu hladnjaka i on pritisnu poklopac na jednoj od njih.

Metalni kapak popusti duž označenih linija, baš kao i obično. Ali limenka nije sadržala pivo; na Boumenovo iznenađenje i razočaranost, unutra se takođe nalazila plava hrana.

Za nekoliko sekundi otvorio je još pet-šest drugih pakovanja i limenki. Ma šta da im je pisalo na nalepnicama, sadržaj im je bio isti; kako je izgledalo, ishrana će mu biti pomalo jednolična, a i za piće neće imati ništa drugo osim vode. Nasuo je čašu iz kuhinjske slavine i obazrivo srknuo.

Odmah je ispljunuo prvih nekoliko kapi; ukus je bio odvratan. A onda, pomalo postiđen svojom nagonskom reakcijom, on prisili sebe da ispije ostatak.

Prvi gutljaj bio je dovoljan da se prepozna tečnost. Imala je užasan ukus zato što je bila sasvim bezukusna; iz slavine je tekla čista, destilisana voda. Njegovi neznani domaćini očigledno nisu hteli ništa da rizikuju u pogledu njegovog zdravlja.

Osetivši se znatno osveženo, on se na brzinu istuširao. Nije bilo sapuna, što je predstavljalo još jednu sitniju nepogodnost, ali je zato postojao veoma delotvoran sušionik sa toplim vazduhom u kome je on uživao neko vreme, da bi potom obukao gaće, potkošulju i kućni ogrtač iz plakara sa odećom. Zatim se opružio na postelji, zagledao se u tavanicu i pokušao da dokuči neki smisao u ovoj fantastičnoj situaciji.

Nije daleko odmakao u tom pravcu, kada mu je pažnju odvukao jedan drugi tok misli. Neposredno iznad postelje nalazio se uobičajeni hotelski TV ekran na plafonu; pretpostavio je da je i televizor, poput telefona i knjiga, lažan.

Ali kontrolna jedinica na njišućem priručju postelje izgledala je tako stvarna da on nije mogao odoleti da se ne poigra njome; a kada mu prsti dodirnuše senzorski disk sa oznakom UKLJUČENJE, ekran namah ožive.

On grozničavo i nasumce poče da otkucava brojke na biraču kanala i bezmalo odmah dobi prvu sluku.

Bio je to jedan dobro poznati afrički komentator koji je raspravljao o pokušajima preduzetim sa svrhom da se sačuvaju poslednji ostaci divljeg života u njegovoj zemlji. Boumen ga je slušao nekoliko sekundi, tako opčinjen zvukom ljudskog glasa da nije obratio ni najmanje pažnju na ono o čemu je bilo reči. A onda stade da menja kanale.

Tokom narednih pet minuta video je simfonijski orkestar koji je svirao Voltonov “Violinski koncert”, raspravu o žalosnom stanju u kome se našlo tradicionalno pozorište, jedan vestern, demonstraciju novog načina lečenja glavobolje, kviz na nekom orjentalnom jeziku, jednu psihodramu, tri emisije vesti, fudbalsku utakmicu, predavanje o stereometriji (na ruskom), kao i nekoliko najavnih signala, odnosno teletekstova. Bio je to, u stvari, savršeno normalan izbor iz svetskih TV programa, a ako se izuzme psihološka potpora koju je posredstvom toga dobio, cela stvar je u njemu samo potvrdila jedno podozrenje koje mu se već uobličilo u umu.

Svi programi bili su stari oko dve godine. Bilo je to otprilike u vreme kada je otkriven MNT-1 i teško se moglo poverovati da je posredi puka podudarnost. Nešto je motrilo na radio-talase; onaj abonosni blok bio je zaposleniji nego što su ljudi to podozrevali.

Nastavio je da tumara spektrom i najednom je ugledao jedan poznati prizor. Na ekranu se pojavio upravo ovaj apartman, u kome se nalazio jedan znameniti glumac koji je besno optuživao nevernu naložnicu. U šoku izazvanom prepoznavanjem, Boumen se upiljio u dnevnu sobu iz koje je upravo izišao — a kada je kamera krenula za srditim parom ka spavaćoj sobi, on nehotice pogleda prema vratima da vidi da li će neko uistinu ući.

To je, dakle, bio način na koji je prijemno područje bilo pripremljeno za njega; njegovi domaćini zasnovali su svoje zamisli o načinu življenja na Zemlji na TV programima. Njegova slutnja da se nalazi u filmskom dekoru bila je gotovo doslovno tačna.

Saznao je sve što je želeo za sada i isključio je televizor. Šta sad da radim? — upita se on, stavivši šake sa prepletenim prstima ispod glave i zagledavši se u prazan ekran.

Fizički i emocionalno bio je iscrpljen, ali je ipak izgledalo nemoguće da neko može zaspati u ovako fantastičnoj sredini, na većoj udaljenosti od Zemlje nego što je ijedan čovek u istoriji bio. Ali udobna postelja i nagonska mudrost tela urotiše se protiv njegove volje.

Potražio je prstima prekidač za svetlo i prostorija utonu u tamu. Nekoliko sekundi kasnuje domašio je sa one strane međe snova.

I tako, polednji put, Dejvid Boumen zaspa.

45. RAKAPITULACIJA