2001: Odiseja u Svemiru

Boumenove oči, ne više beznadežno pometene neobičnošću i ogromnošću prizora, počeše da razabiru pojedinosti koje mora da su postojale i ranije, ali koje sve do sada nije zapazio. Površina ove zvezde nije predstavljala bezoblični haos; i tu je postojao izvestan poredak, kao i u svemu što je Priroda stvorila.

Najpre je uočio male kovitlace gasa — verovatno ne veće od Azije ili Afrike — koji su tumarali površinom zvezde. Ponekad bi mu se ukazala prilika da baci pogled u neki od njih i tada bi video tamnija, hladnija područja daleko ispod. Neobično, ali izgleda da nije bilo sunčevih pega; možda su one predstavljale boljku osobenu za zvezdu koja je obasjavala Zemlju.

A javljali su se i mestimični oblaci, slični pramenovima dima koji nagoveštavaju nailazak oluje. Možda su uistinu predstavljali dim, zato što je ovo sunce bilo toliko hladno da je tu mogla postojati prava vatra. Hemijska jedinjenja mogla su nastati i opstati nekoliko sekundi pre no što bi ih ponovo razložile na sastavne atome još žežće nuklearne silovitosti što su ih okruživale.

Obzorje je postajalo svetlije, pri čemu mu se boja menjala od tamnocrvene, preko žute i plave, do jarkoljubičaste. Beli patuljak nailazio je povrh obzorja, vukući za sobom svoj plimski talas zvezdane tvari.

Boumen zaštiti oči od nesnosnog sjaja malog sunca i upravi pažnju na uskomešani zvezdani predeo koji je gravitaciono polje vuklo put neba. Jednom je imao prilike da vidi vodeni tornado kako se kreće površinom Kariba; ovaj plameni stub imao je gotovo isti oblik. Samo su se razmere donekle razlikovale, zato što je ognjena kula u osnovi verovatno bila prostranije od cele planete Zemlje.

A onda, neposredno pod sobom, Boumen zapazi nešto što je jamačno bilo novo, jer da je bilo tu i ranije, teško da ga je mogao prevideti. Krećući se preko okeana blistavog gasa, nalazile su se milijarde sjajnih kuglica; odlikovale su se bisernom svetlošću koja se pojačavala i slabila u razmacima od nekoliko sekundi. A sve su putovale u istom pravcu, poput lososa koji se kreću uzvodno; povremeno bi skretale sa pravolinijske putanje, tako da su im se staze preplitale, ali one se nikada nisu dodirivale.

Bilo ih je na hiljade i što ih je Boumen više posmatrao, postajao je sve uvereniji da im je kretanje svrhovito. Nalazile su se na odveć velikoj udaljenosti da bi mogao da razabere neku pojedinost njihovog ustrojstva; već sama činjenica da je uopšte uspevao da ih uoči na ovoj kolosalnoj panorami predstavljala je jemstvo da u prečniku imaju mnogo — možda na stotine — milja. Ako su tu posredi organizovani entiteti, onda su uistinu u pitanju levijatani, sazdani po meri sveta koji nastanjuju.

Možda su to bili samo oblaci plazme, koji su stekli privremenu postojanost zahvaljujući nekoj čudnoj kombinaciji prirodnih sila — slično kratkovečnim loptastim munjama koje još zbunjuju zemaljske naučnike. Bilo je to jednostavno, a verovatno i utešno objašnjenje; ali, posmatrajući ta strujanja zvezdanih razmera, Boumen nije mogao uistinu poverovati u njega. Ta iskričava čvorišta svetlosti znala su kuda idu; hotimice su se slivala ka plamenom stubu što ga je podizao beli patuljak krećući se orbitom.

Boumen baci još jedan pogled ka uspinjućem mlazu koji je sada nastupao duž obzorja ispod sićušne, masivne zvezde što je upravljala njime. Da li je posredi puka uobrazilja — ili su stvarno postojale mrlje snažnije sjanosti koje su gamizale uz taj veliki gasni gejzir, kao da su se milijarde blistavih iskri udružile u čitave kontinente fosforescencije?

Zamisao je gotovo natkrljavala i samu maštu, ali možda je to što je posmatrao uistinu bilo ništa manje do migracija sa zvezde na zvezdu preko ognjenog mosta. Sva je prilika da nikada neće doznati da li je tu posredi kretanje bezumnih kosmičkih zveri, koje kroz svemir nagoni neki poriv sličan onom što podstiče leminge, ili ogromna seoba inteligentnih entiteta.

Kretao se kroz novi poredak stvaranja o kome je tek nekolicina ljudi ikada sanjala. Sa one strane carstva mora, kopna, vazduha i svemira ležalo je carstvo vatre, a on je bio jedini povlašćen da ga na trenutak osmotri. Bilo bi previše očekivati da to i razume.

44. PRIJEM

Ognjeni stub stao je da prelazi rub sunca poput oluje koja odlazi za obzorje. Uskomešane mrlje svetlosti više se nisu kretale zvezdanim predelom crvenog sjaja koji se i dalje nalazio hiljadama milja ispod. Sedeći u svemirskoj kapsuli, zaštićen od sredine koja je mogla da ga potre u jednoj milisekundi, Dejvid Boumen čekao je na ono što je bilo pripremljeno.

Hitajući svojom orbitom, beli patuljak brzo je ponirao; uskoro je dodirnuo obzorje, zapalio ga i iščezao. Lažni sumrak spustio se na pakao ispod i u toj iznenadnoj promeni osvetljenosti Boumen postade svestan da se nešto zbiva u prostoru oko njega.