2001: Odiseja u Svemiru

Rešetkasta metalna mreža prigušenog sjaja stala je da izranja niotkuda sve dok nije ispunila nebo. Raštrkana po njenoj površini velikoj kao kakav kontinent, nalazila su se ustrojstva prostrana poput gradova, ali koja kao da su bila mašine. Oko mnogih među njima bilo je okupljeno mnoštvo manjih objekata, razvrstanih u pravilne redove i stubove. Boumen je prošao nekoliko tih skupina pre no što je shvatio da su to flote svemirskih brodova; leteo je izdan džinovskog orbitalnog parkirališta.

Budući da nije bilo poznatih objekata posredstvom kojih bi mogao da proceni razmere prizora što je promicao pod njim, bilo je gotovo nemoguće pretpostaviti veličinu plovila koja su tu počivala u prostoru. Ali svakako su bila ogromna; dužina nekih među njima mora da je dostizala mnogo milja. Javljala su se u mnoštvu različitih oblika — kao kugle, izlomljeni kristali, vitke olovke, ovoidi, diskovi. Ovo je jamačno jedno od sastajališta za zvezdanu trgovinu.

Ili je bilo — možda pre milion godina. Jer Boumen nigde nije uspeo da uoči nikakav znak delatnosti; ovaj prostrani kosmodrom bio je podjednako mrtav kao i Mesec.

Znao je to ne samo po odsustvu bilo kakvog kretanja, nego i po tako nepogrešivim znacima kao što su veliki procepi u metalnoj paučini koji su nastali pri strelovitim udarima asteroida, jamačno pre mnogo eona. Ovo, dakle, više nije bilo parkiralište, već kosmički vozni otpad.

Promašio je za nebrojano vekova njegove tvorce; shvativši to, Boumen oseti kako mu se srce steže. Iako nije znao šta da očekuje, bar se nadao da će sresti neku inteligenciju sa zvezda. Sada je izgledalo da je prekasno za to. Bio je uhvaćen u jednu drevnu, automatsku zamku, postavljenu iz nekog neznanog razloga, koja je i dalje dejstvovala, iako su njeni tvorci odavno iščezli. Hitnula ga je kroz Galaksiju i odbacila ga (zajedno sa još koliko drugih?) na ovo nebesko Sargaško more, gde ga je čekala skora smrt kada mu ponestane vazduha.

Uostalom, bilo bi nerazumno više i očekivati. Već je imao prilike da vidi čudesa zbog kojih bi mnogi ljudi bili spremni da žrtvuju živote. Na um mu padoše mrtvi sadruzi; on nije imao nikakvog razloga da se žali.

A onda je zapazio da kosmodrom olupina i dalje hita kraj njega nesmanjenom brzinom. Već je promicao povrh njegovih prirubnih predela; najzad, minula mu je i krzava ivica, tako da više nije delimično zaklanjao zvezde.

Sudbina mu nije ležala ovde — već daleko napred, u ogromnom, grimiznom suncu ka kome je svemirska kapsula sada nesumnjivo padala.

43. PAKAO

Sada je postojalo samo crveno sunce koje je s kraja na kraj ispunjavalo nebo. Nalazilo se toliko blizu da mu površina više nije izgledala smrznuta u nepomičnost zbog nedovoljnih razmera. Postojala su sjajna čvorišta koja su se kretala tamo-amo, cikloni gasa koji su se dizali i spuštali, protuberance koje su lagano kuljale ka nebu. Lagano? Mora da su šikljale brzinom od milion milja na sat kad su im se kretnje uopše mogle uočiti…

Nije čak ni pokušao da pojmi razmere pakla ka kome je ponirao. Ogromnost Saturna i Jupitera porazila ga je prilikom proletanja “Otkrića” kraj njih u onom Sunčevom sistemu udaljenom sada neznano mnogo gigamilja. No, sve što je ovde video bilo je još stotinu puta veće; ništa mu drugo nije preostalo do da prihvata slike koje su mu preplavljivale um, uopšte ne pokušavajući da ih protumači.

Kako se plameno more širilo pod njim, Boumen je trebalo da iskusi strah — ali, ma koliko neobično izgledalo, osećao je jedino blagu zebnju. Nije stvar bila u tome što su mu čudesa otupela um; logika mu je govorila da jamačno stoji pod zaštitom neke kontrolišuće i gotovo svemoguće inteligencije. Sada se nalazio toliko blizu crvenog sunca da bi u trenu sagoreo da neki nevidljivi štitnik nije odagnavao njegovo zračenje. A i tokom putovanja bio je podvrgavan ubrzanjima pri kojima bi u magnovenju bio zdrobljen — pa ipak, ništa nije osetio. Ako je toliko truda uloženo u to da se on sačuva, onda je još bilo razloga za nadu.

Svemirska kapsula sada se kretala blagim lukom, gotovo uporednim sa površinom zvezde, ali i koji se ipak lagano spuštao ka njoj. A onda, Boumen prvi put postade svestan zvukova. Čula se slabašna, neprekidna tutunjava, nadjačavana s vremena na vreme pucketavim zvucima sličnim onima koji nastaju pri cepanju hartije ili udaljenoj grmljavini. To je mogao jedino da bude najslabašniji odjek neke nepojmljive kakofonije; atmosfera koja ga je okruživala jamačno je odzvanjala potresima kadrim da svaki materijal razlože na atome. No, on je podjednako valjano bio zaštićen od te razorne buke kao i od toplote.

Iako su se plamene hrbati visoke hiljadama milja dizale i lagano rušile oko njega, on je bio potpuno bezbedan od sve njihove siline. Energije ove zvezde besnele su mimo njega, kao da su pripadale nekoj drugoj vaseljeni; kapsula se postojano kretala usred njih, neokrznuta i neoprljena.