2001: Odiseja u Svemiru

Osvrnuo se da vidi stvar iz koje je izronio — i doživeo je novi šok. Pod njim nije bio nikakav džinovski svet izlomljene površine, niti duplikat Japeta. Nije bilo ničega — izuzev jedne mastiljaste senke spram zvetda, slične kakvim vratima koja se iz zamračene sobe otvaraju u još mrkliju noć. Upravo kada je bacio pogled, vrata se zatvoriše. Nisu se udaljila od njega, već su se lagano ispunila zvezdama, kao da je neka poderotina u samoj tvari svemira bila zakrpljena. I tako, obreo se sasvim sam pod stranim nebom.

Svemirska kapsula lagano se okretala, donoseći mu nova čudesa u vidno polje. Najpre je to bio savršeno loptast roj zvezda, koje su postajale sve zgusnutije ka središtu, da bi se u samom srcu pretočile u jednoličan sjaj svetlosti. Spoljnje ivice bile su mu neodređene — oreol sunaca koji se lagano proređivao, pretapajući se neprimetno u zaleđe udaljenih zvezda.

Ova blistava prikaza, Boumen je znao, predstavljala je zbijeno jato. Gledao je nešto što nijedno oko nikada nije videlo, osim kao mrlju svetlosti u polju teleskopa. Nije mogao da se seti razdaljine od najbližeg poznatog jata, ali bio je siguran da nema nijednoga u krugu prečnika od hiljadu svetlosnih godina oko Sunčevog sistema.

Kapsula je nastavila da se lagano okreće, obznanivši mu još neobičniji prizor — ogromno crveno sunce, mnogo puta veće od Meseca viđenog sa Zemlje. Boumen je mogao neposredno da ga posmatra bez ikakvih poteškoća; sudeći po njegovoj boji, nije bilo vrelije od užarenog ugljevlja. Tu i tamo, na zaleđu tamnocrvenog, pružale su se svetložute reke — usijani Amazoni koji su krivudali hiljadama milja pre no što bi iščezli u pustinjama tog umirućeg sunca.

Umirućeg? Ne — bio je to potpuno varljiv utisak, proistekao iz čovekovog iskustva i osećanja što ih izazivaju prelivi zalaska ili sjaj tinjajućih ugaraka. Bila je to zvezda koja je ostavila za sobom plahovite nastranosti mladosti, projurivši kroz ljubičasta, plava i zelena područja spektra u nekoliko kratkih milijardi godina, da bi se sada uspokojila u postojanoj zrelosti nezamislive dužine. Sve što je već minulo nije predstavljalo ni hiljaditi deo onoga što je tek trebalo doći; istorija ove zvezde jedva da je i počela.

Kapsula je prestala da se okreće; veliko crveno sunce ležalo je pravo pred njim. Iako nije postojao osećaj kretanja, Boumen je znao da je još u vlasti one kontrolišuće sile koja ga je dovela ovde iz okoline Saturna. Svekolika nauka i inženjersko umeće Zemlje izgledali su sada beznadežno primitivni u poređenju sa moćima koje su ga nosile ka nekoj nezamislivoj sudbini.

Zurio je u nebo pred sobom, upirući se da razabere odredište ka kome je hitao — možda neku planetu koja kruži oko velikog sunca. Ali nije postojalo ništa što bi se odlikovalo vidljivim diskom ili izuzetnom sjajnošću; ako je i bilo planeta koje su ovde orbitirale, on ih nije mogao uočiti spram zvezdanog zaleđa.

A onda je zapazio kako se nešto neobično zbiva na samom rubu sunčevog grimiznog diska. Pojavio se beli sjaj koji se brzo pojačavao; zapitao se da li možda prisustvuje jednoj od onih iznenadnih erupcija, ili bleskova, koja remete većinu zvezda s vremena ne vreme.

Svetlost je postajala blistavija i plavlja; počela je da se razliva duž ruba sunca, čije su kao krv crvene boje stale naglo da blede zbog toga. Gotovo izgleda, reče Boumen u sebi, osmehnuvši se na besmislenost te pomisli, kao da posmatram izlazak sunca — na suncu.

Tako je odista i bilo. Iznad raspaljenog obzorja počelo je da se uspinje nešto ne veće od zvezde, ali toliko blistavo da se nije moglo neposredno posmatrati. Ta puka tačka plavo-bele sjajnosti, slična električnom luku, kretala se neverovatnom brzinom preko pročelja velikog sunca. Mora da se nalazila veoma blizu svog džinovskog sadruga, jer neposredno ispod nje, vučen njenim gravitacionim privlačenjem, uzdizao se plameni stub visok hiljadama milja. Izgledalo je kao da to plimski talas ognja večno nastupa polutarom zvezde, uzaludno se upirući da dostigne žeženu prikazu na nebu.

Tačkica užarenosti mora da je bila beli patuljak — jedna od onih neobičnih, plahovitih, malih zvezda, ne krupnijih od Zemlje, ali i sa milion puta većom masom. Ovakvi neprimereni zvezdani parovi nisu bili retki; ali Boumen nikada ni u snu nije pomislio da će jednoga dana videti takav par vlastitim očima.

Beli patuljak prevalio je gotovo polovinu diska svog parnjaka — mora da mu je za punu orbitu bili potrebno samo nekoliko minuta — kada je Boumen konačno pouzdano ustanovio da se i sam kreće. Pred njim, jedna od zvezda hitro je dobijala na sjajnosti i stala da se pomera u odnosu na zaleđe. Mora da je posredi bilo neko malo, obližnje telo — možda svet ka kome je putovao.

Sustigao ga je neočekivano brzo — i on tada shvati da to nije nikakav svet.