2001: Odiseja u Svemiru

“Otkriće” je i dalje predstavljalo blistavu zvezdu na crnom nebu visoko gore. Stekavši brzinu tokom spuštanja, on je hitao napred, ali uskoro će ga kočioni mlaznici kapsule usporiti i brod će odjezditi sa vidika — ostavivši ga samog na ovoj bleštavoj ravnici sa tamnom tajnom u njenom središtu.

Blok od abonosa uspinjao se povrh obzorja, zaklanjajući zvezde ispred. Okrenuo je kapsulu za sto osamdeset stepeni i upotrebio puni pogon da smanji orbitalnu brzinu. U dugačkom, blagom luku stao je da se spušta ka površini Japeta.

Na nekom svetu sa snažnijom gravitacijom, takav manevar predstavljao bi čisto traćenje goriva. Ali ovde je svemirska kapsula težila svega nekoliko funti; na raspolaganju mu je stajalo nekoliko minuta lebdenja pre no što bi opasno ugrozio zalihe, te tako ostao nasukan, bez ikakve nade u povratak ka “Otkriću” koje je i dalje orbitiralo. No, teško da i taj povratak predstavlja neku suštinsku razliku…

I dalje se nalazio na visini većoj od pet milja i pravo se spuštao ka ogromnoj, crnoj masi koja se u svom geometrijskom savršenstvu uzdizala na jednoličnoj ravnici. Bila je u podjednakoj meri lišena pojedinosti kao i ravna, bela površina ispod; sve do sada nije, u stvari, shvatao koliko je ona uistinu velika. Na Zemlji je bilo tek nekoliko pojedinačnih zdanja koja su bila toliko ogromna; precizne merne fotografije koje je snimio ukazivale su na visinu od gotovo dve hiljade stopa. A koliko se moglo proceniti, razmere monolita bile su u dlaku iste kao i kod MNT-1 — ponovo se javio onaj čudan odnos 1:4:9.

“Sada sam udaljen samo tri milje i držim se visine od četiri hiljade stopa. I dalje nema nikakvog znaka aktivnosti — ništa ni na jednom od istrumenata. Pročelja izgledaju savršeno ravna i uglačana. Svakako bi se očekivala bar nekakva oštećenja od meteorita posle sveg minulog vremena!

A nema ni nekih ostataka na… mislim da bi se to moglo nazvazi “krov”. Takođe ne postoji nikakav otvor. Nadao sam se da će možda biti nekakav ulaz…

Sada sam tačno iznad njega i lebdim na razaljini od pet stotina stopa. Ne želim da traćim vreme, zato što će mi “Otkriće” uskoro biti izvan domašaja. Spustiću se. U svakom slučaju, izgleda dovoljno čvrsto — a ako bi se ispostavilo da nije, odmah ću se podići uvis.

Samo trenutak — čudno…”

Boumenov glas zamuknu u tišinu krajnje pometenosti. Nije bio uznemiren; doslovce nije mogao da opiše ono što je video.

Lebdeo ja povrh velikog, ravnog pravougaonika, dugačkog osam stotina stopa, a širokog dve stotine, sazdanog od nečega što je izgledalo čvrsto kao stena. Ali sada, kao da je stao da se udaljuje od njega; učinak je bio u dlaku isti kao kod jednog od onih optičkih privida, kada, zahvaljujući naporu volje, izgleda da se jedan trodimenzioni objekat posuvratio — da su njegove bliže i dalje strane najednom promenile mesto.

Upravo se to sada zbivalo sa tim ogromnim, naizgled čvrstim ustrojstvom. Nemoguće, neverovatno, to više nije bio monolit koji seže visoko iznad ravnice. Ono što je nalikovalo na njegov krov iščezlo je u beskrajne dubine; za jedan vrtoglavi trenutak stekao je utisak da gleda u okomito okno — u pravougaoni kanal koji je prkosio zakonima perspektive, zato što mu se veličina nije smanjivala sa udaljenošću…

Japetovo oko žmirnu, kao da je želelo da ukloni trunku prašine koja ga nadražuje. Dejvid Boumen imao je vremena samo za jednu prekinutu rečenicu koju ljudi, što su čekali u kontroli misije, devet stotina miliona milja odatle i osamdeset minuta u budućnosti, nikada neće zaboraviti.

“Stvar je šuplja… pruža se u beskraj… i… oh, moj Bože!… puna je zvezda!”

40. IZLAZ

Zvezdane dveri se otvoriše. Zvezdane dveri se zatvoriše.

U deliću vremena, odveć kratkom da bi se mogao izmeriri, Svemir se posuvratio i izvio iz samog sebe.

A onda je Japet ponovo ostao sam, kao što je to i bio tri miliona godina — sam, izuzev jednog pustog, ali još ne i napuštenog broda koji je svojim tvorcima slao poruke što su stajale potpuno izvan njihove moći verovanja i poimanja.

Šesti deo KROZ ZVEZDANE DVERI

41. VELIKA CENTRALA

Nije postojao osećaj kretanja, ali ipak je padao ka tim nemogućim zvezdama koje su sjale tu, u tamnom srcu jednog meseca. No — one se nisu uistinu tamo nalazile, bio je uveren u to. Zažalio je, sada kada je bilo prekasno, što nije malo više pažnje posvetio teorijama o hipersvemiru, o transdimenzionim kanalima. Za Dejvida Boumena to više nisu bile teorije.

Možda je monolit na Japetu bio šupalj; možda je “krov” predstavljao samo privid ili svojevrsnu dijafragmu koja se otvorila da bi ga propustila unutra. (Ali u šta?) Koliko je mogao da se pouzda u svoja čula, izgledalo je da okomito pada niz jedno ogromno, pravougaono okno, duboko mnogo hiljada stopa. Hitao je sve brže i brže — ali naspramni kraj nikako nije menjao veličinu, ostajući neprestano na istoj razdaljini od njega.