Bodež snova

Šačica konjanika pusti još nekoliko strela, ali ostali su bili dovoljno pametni da se suzdrže. Možda bi mogli da ubiju još nekolicinu pre nego što im uteknu iz dometa, ali ta skupina vojnika je poražena i neće proći još mnogo a svaka će im strela biti važna. A najbolje od svega je što niko nije pojurio u poteru za njima.

Nije se isto moglo reći i za Lanasijeta. On i njegovih dve stotine mahnito su galopirali za vojnicima u bekstvu, a plaštovi su se vijorili za njima. Ituralde je zamišljao da ih čuje kako zavijaju, kao lovci na tragu odbeglog plena.

„Milostivi, mislim da smo videli leđa Lanasijetu“, reče mu Džalam, zauzdavajući sivca pored Ituraldea, a ovaj neznatno slegnu ramenima.

„Možda, mladi moj prijatelju. Možda se i opameti. U svakom slučaju, nikada nisam ni mislio da će se Tarabonci vratiti u Arad Doman s nama. Zar ti jesi?“

„Ne, moj lorde“, odgovori viši čovek, „ali mislio sam da će njegova čast izdržati makar prvu borbu.“

Ituralde diže durbin i pogleda Lanasijeta, koji i dalje beše u vrtoglavom galopu. Čovek je otišao i nije verovatno da će se prizvati pameti, koju nema. Trećina vojnika kojima je raspolagao nestala je kao da ih je ona damane pobila. Računao je da će ih bar još nekoliko dana imati na raspolaganju. Opet će morati da promeni planove, a možda i da promeni sledeću metu.

Zaboravljajući na Lanasijeta, on okrenu durbin i baci pogled na mesto gde su oni ljudi pregaženi, pa iznenađeno zastenja. Izgaženih tela nigde nije bilo. Mora da su prijatelji i susedi došli da ih odnesu, ali pošto se na rubu sela vodila bitka, to je delovalo otprilike jednako verovatno kao da su sami ustali i otišli nakon što su konji prošli.

„Vreme je da se spale sve one divne seanšanske zalihe“, kaza. Tutnuvši durbin u kožnu navlaku privezanu za sedlo, nataknu kalpak i mamuznu konja nizbrdo, a za njim pođoše Džalam i ostali u dvojnom redu. Brazde ostale za točkovima taljiga i urušena obala nagoveštavali su da postoji gaz preko istočnog potoka. „Nego, Džalame, odredi nekoliko ljudi da upozore seljake da počnu da premeštaju ono što žele da sačuvaju. Reci im da počnu od kuća najbližih logoru.“ Vatra može da se proširi i u suprotnom smeru, što najverovatnije i hoće.

Zapravo, on je već zapalio lomaču koja je istinski važna. Ako ništa drugo, makar je potpirio prve žeravice. Ukoliko ga Svetlost obasja, ako nikoga ne savlada žar borbe ili ako se niko ne preda očaju zbog čvrste ruke kojom Seanšani drže Tarabon, ako niko ne nastrada zbog zlehude sreće, koja ume da upropasti i najbrižljivije razrađene planove, onda je širom Tarabona negde oko dvadeset hiljada ljudi zadalo takve udarce, ili će ih zadati pre sumraka – a sutra ponovo. Sada mu je preostalo samo da se vrati preko više od četiri stotine milja Tarabona i preko Almotske ravnice pljačkajući i ostavljajući tarabonske Zmajuzaklete i prikupljajući svoje ljude. Ukoliko ga Svetlost obasja, ta lomača će oprljiti Seanšane dovoljno da ga raspomamljeni od srdžbe pojure. I to velike srdžbe, bar se tako nadao. Tako će bezglavo uleteti u zamku koju im je postavio, pre nego što shvate da ta zamka postoji. Ako ga ne pojure, onda se bar ratosiljao nekih Tarabonaca iz svoje domovine i obavezao domanske Zmajuzaklete da se bore za kralja, a ne protiv njega. A ako uvide zamku...

Jašući nizbrdo, Ituralde se nasmeši. Već je pripremio drugi plan u slučaju da uvide zamku, a u slučaju da ni taj ne uspe, i treći. On uvek misli na sutra i uvek se priprema za svaku mogućnost koju može da zamisli, sem da se lično Ponovorođeni Zmaj odjednom ne pojavi pred njim. Za sada će njegovi planovi biti dovoljni.

Visoka gospa Surot Sebil Melderet ležala je budna u krevetu i zurila u tavanicu. Mesec je zašao, a trostruko zasvođeni prozori što gledaju na dvorski vrt bili su tamni, ali vid joj se prilagodio tako da je razaznavala bar obrise kitnjastih kamenih ukrasa na njima. Do zore je ostalo ne više od sat ili dva, ali ona nije ni oka sklopila. Otkad je Tuon nestala, noći je uglavnom provodila ležeći budna, spavajući samo kada bi od izurenosti sklopila oči, ma koliko se upinjala da ih ne zatvara. San sa sobom donosi košmare koje iz sveg srca želi da zaboravi. U Ebou Daru nikada nije zaista hladno, ali noći umeju da budu pomalo sveže, taman dovoljno da ona ne zaspi ležeći ispod tankog svilenog pokrivača. Pitanje koje je u snovima mučilo bilo je jednostavno i oštro: je li Tuon živa ili mrtva?