Bodež snova

Samo što uživa u tome da poseduje nekadašnju Aes Sedai koja se prema njoj ponašala onako nadmeno. Bilo bi joj veliko zadovoljstvo da od nje načini savršenu da'kovejl u svakom pogledu, ali vreme je da se toj ženi stavi povodac. Već kruže nezgodne glasine o nevezanoj marat'damane među njenim slugama. Ispašće dvanaestodnevno čudo kada sul'dam otkriju da je na neki način zaštićena tako da ne može da usmerava, ali to će pomoći da se odgovori na pitanje zašto nije ranije povezana. Mada će Elbar morati da nađe neke Ata'an Šadare među sul'dam. To nikada nije lak posao – za divno čudo, mali broj sul'dam se okreće Velikom gospodaru – a ona više ne veruje nijednoj, mada se možda u Ata'an Šadar može imati više poverenja nego u ostale.

„Zapali dve svetiljke, pa mi donesi ogrtač i papuče“, reče i prebaci noge preko ruba kreveta.

Lijandrin potrča do stola gde je na pozlaćenom tronošcu stajala poklopljena zdela s peskom i zasikta kada je nemarno dodirnu, ali brzo nađe mašice i iz zdele uze žeravicu, pa je duvanjem rasplamsa i njom pripali dve posrebrene svetiljke, podešavajući fitilje tako da gore ravnomerno i da se ne puše. Po tome kako priča moglo se zaključiti da smatra sebe ravnom Surot, a ne njenim vlasništvom, ali korbač ju je naučio da hitro radi šta joj se kaže.

Okrećući se s jednom svetiljkom u ruci, trže se i priguši vrisak kada u uglu ugleda uspravljenog Almandaragala, očiju okruženih rožnatim naborima usredsređenih na nju. Čovek bi pomislio da ga nikada ranije nije videla! Mada, mora se priznati da je on zastrašujući prizor – visok deset stopa i skoro dve hiljade funti težak, glatke kože nalik crvenkastosmeđem oklopu, skupljao je i širio šestoprste prednje šape tako da su mu se kandže izvlačile i uvlačile. Izvlačile i uvlačile.

„Smiri se“, naredi Surot loparu, što je bila poznata zapovest, ali on razjapi usta i pokaza oštre zube pre nego što se spusti na pod i položi ogromnu okruglu glavu na šape, kao da je pas. Više nije zatvarao oči. Lopari su veoma pametni i očigledno je da on nema poverenja u Lijandrin ništa više nego ona.

Premda je sa strahom gledala Almandaragala, da'kovejl je prilično brzo iz jednog visokog izrezbarenog ormara donela plave somotske papučice i belu svilenu odoru, gusto izvezenu zelenim, crvenim i plavim koncem, pa ju je pridržala da Surot gurne ruke u rukave, ali Surot je morala sama privezati dugi pojas i isturiti nogu pre nego što se Lijandrin setila da klekne i nazuje joj papučice. Očiju joj, ali ta žena je nesposobna!

Surot se na slabom svetlu pogleda u pozlaćenom podnom ogledalu prislonjenom uza zid. Oči joj behu upale i od iznurenosti okružene podočnjacima, a rep joj je padao niz leđa, labavo upleten pred spavanje. Nema sumnje da mora i da izbrije glavu. Vrlo dobro. Galganov glasnik pomisliće da ju je skrhala žalost zbog Tuon, što na neki način i jeste istina. Ali pre nego što sasluša vojskovođinu poruku, mora se pobrinuti za jednu sitnicu.

„Lijandrin, trči do Rosale i preklinji je da te dobro izdeveta“, reče.

Da'kovejl rastvori usnice, a oči joj se zgranuto razrogačiše. „Ali zašto?“, zakuka. „Ništa nisam uradila!“

Surot zategnu čvor na pojasu još više kako je ne bi udarila. Kad bi se pročulo da je sama udarila da'kovejl, pogled bi joj mesec dana bio spušten. Ona svakako nije dužna da se objašnjava svom vlasništvu, ali kada Lijandrin bude u potpunosti naučila gde joj je mesto, nedostajaće joj te prilike da joj trlja na nos koliko je daleko pala.

„Zato što si odugovlačila da me obavestiš o generalovom glasniku. Zbog toga što sebe i dalje zoveš 'ja' a ne 'Lijandrin'. Zato što me gledaš u oči.“ To nije mogla a da ne prosikće kroza zube. Lijandrin se sa svakom njenom rečju sve više grčila, a sada je uprla pogled u pod, kao da će to ublažiti njen prestup. „Zato što preispituješ moja naređenja umesto da se pokoravaš. I na kraju – na kraju, ali za tebe najvažnije – zato što želim da budeš istučena. A sad trči i ispričaj Rosali sve ove razloge kako bi te dobro istukla.“

„Visoka gospo, Lijandrin sluša i pokorava se“, procvile da'kovejl, naposletku uspevši da makar nešto uradi kako treba, i pojuri ka vratima tako brzo da ostade bez jedne bele papučice. Suviše prestravljena da bi se vratila po nju, mada možda nije ni primetila da ju je izgubila – i dobro je što se nije vraćala – grčevito otvori vrata i izjuri. Slanje vlasništva na očitavanje bukvice ne bi trebalo da u njoj budi toliko zadovoljstvo, ali ipak ga oseća. O da, oseća ga.

Surot na tren stade kako bi umirila disanje. Jedno je ako bude izgledala kao da žali, ali sasvim je drugo ako bude delovala uznemireno. Razdražena je zbog Lijandrin, mučnih prisećanja na svoje košmare, strahovanja zbog Tuonine sudbine, ali još većih zbog svoje – ali nije pošla za da'kovejl pre nego što je njeno lice u ogledalu pokazivalo samo duboki spokoj.