Bodež snova

Pokrenuo se kada je čuo da mu prilazi i svečano je uhvatio za ramena, pa je poljubio u oba obraza, tako da je bila primorana da mu odgovori na pozdrav, pokušavajući da se ne mršti zbog jakog mošusnog mirisa koji je voleo da stavlja. Galganovo lice je bilo glatko koliko su mu to bore dozvoljavale, ali učinilo joj se da u njegovim plavim očima vidi tračak zabrinutosti. Čitav niz muškaraca i žena iza njega, mahom pripadnika niže Krvi i ljudi niskog roda, otvoreno se mrštio.

Velika karta Tarabona raširena preko stola ispred nje, s četiri svetiljke na uglovima da joj ne daju da se skupi, bila je dovoljan razlog za zabrinutost. Karta je bila prekrivena oznakama, crvenim klinovima koji označavaju seanšanske snage u pokretu i crvenim zvezdama koje obeležavaju utaborene snage, a nad svakom oznakom je bio mali steg od hartije ispisan brojem i sastavom jedinica. Raštrkani po karti, po čitavoj karti, bili su crni diskovi koji su označavali sukobe, i još više belih diskova što su simbolisali neprijateljske snage, pri čemu mnogi nisu imali stegove. Kako je uopšte moguće da u Tarabonu ima neprijatelja? Bezbedan je kao...

„Šta se desilo?“, ona htede da čuje.

„Pre otprilike tri sada počeli su da stižu rakeni sa izveštajima od poručnik-generala Turana“, poče Galgan kao da razgovaraju o nečemu drugom. Namerno nije lično podnosio izveštaj. Posmatrao je kartu dok je pričao, nijednom ne pogledavši u njenom smeru. „Izveštaji nisu potpuni – svaki novi izveštaj dodaje ponešto na spisak i očekujem da se to još neko vreme neće menjati – ali ono što sam video sve vodi ka jednome. Od jučerašnje zore, sedam velikih logora za snabdevanje pregaženo je i spaljeno, kao i preko dvadesetak manjih logora. Dvadeset karavana je napadnuto, a kola i njihov tovar zapaljeni. Sedamnaest malih postaja je zbrisano, a jedanaest patrola se nije vratilo, a sem toga bilo je još petnaest čarki. Takođe je došlo do nekoliko napada na naše doseljenike. Ima svega nekoliko poginulih, mahom ljudi koji su pokušavali da brane svoju imovinu, ali izgorelo je prilično kola i zaliha, skupa s nekim polupodignutim kućama – i svuda je uručena ista poruka. Napustite Tarabon. Sve su to činile družine koje su brojale između dvesta i možda pet stotina ljudi. Procenjuje se da ih je najmanje deset hiljada, a možda dvostruko toliko, te da su svi Tarabonci. O, da“, nehajno završi, „a većina ih nosi prugaste oklope.“

Došlo joj je da zaškrguće zubima. Galgan zapoveda vojnicima Povratka, ali ona ima zapovedništvo nad Hailene, Predvodnicima, te je samim tim po činu viša uprkos njegovoj čelenci i crveno lakiranim noktima. Pretpostavljala je da je jedini razlog zašto on nije ustvrdio da su Predvodnici utopljeni u Povratak samim njegovim dolaskom to što bi onda on preuzeo odgovornost za Tuoninu bezbednost. I na njega bi palo da se izvini, ukoliko bi to bilo neophodno. Preslabo je reći da ga ne voli. Duboko prezire Galgana.

„Pobuna?“, upita ga, ponoseći se smirenošću svog glasa. U sebi je počela da izgara.

Galganova seda pletenica lagano se zanjiha kada je odmahnuo glavom. „Ne. Svi izveštaji kažu da su se naši Tarabonci dobro borili, a imali smo i nešto uspeha i zarobili nekoliko ljudi. Nijednog od njih nema na spiskovima odanih Tarabonaca. Nekoliko je prepoznato kao Zmajuzakleti, za koje se veruje da su Arad Domanu. A ime Rodela Ituraldea više se puta spomenulo kao ime mozga iza svega toga i vođe. Domanac. On bi trebalo da je jedan od najboljih vojskovođa sa ove strane okeana – i ako je on sve ovo pripremio i izveo“, mahnu preko karte, „onda verujem u to.“ Budala zvuči kao da mu se divi! „Nije reč o pobuni, već o upadu velikih razmera. Ali neće se izvući odavde ni sa izbliza onoliko ljudi koliko je uveo.“

Zmajuzakleti. Na tu reč kao da neka pesnica stisnu Surot za grlo. „Ima li Aša'mana?“

„Onih ljudi što usmeravaju?“ Galgan se namršti i načini znak protiv uroka, izgleda ne shvatajući šta radi. „Nema pomena o njima“, odgovori suvim glasom, „a mislim da bi bilo.“

Ključajući od besa, osećala je duboku potrebu da prasne na Galgana, ali vrištanje na drugog pripadnika visoke Krvi spustilo bi joj pogled. A da bude još gore, time ništa ne bi dobila. Ipak, taj bes mora biti nekud usmeren. Mora da izađe iz nje. Ponosila se onim što je postigla u Tarabonu, a zemlja sada kao da se napola vratila u metež koji je zatekla kada se tu tek iskrcala. A za to je kriv jedan čovek. „Taj Ituralde.“ Glas joj beše leden. „Hoću njegovu glavu!“

„Ništa se ne boj“, promrmlja Galgan, sklapajući ruke iza leđa i saginjući se da pogleda jedan od manjih barjaka. „Neće proći dugo pre nego što ga Turan otera nazad u Arad Doman – i to povijenog repa. Uz malo sreće, biće s jednom od onih družina koje hvatamo.“