Bodež snova

To možda i jeste moguće. Biće lako pronaći odred Mrtve straže. Moraće otkriti koliko je ljudi Muzenge poveo sa sobom i da pošalje Elbara s pedesetoricom za svakog od njih. Ne, sa stotinu, pošto oni imaju damane. A onda... „Velika gospodarice, razumeš da sam nevoljna da bilo šta obznanim dok se ne uverim da je Tuon mrtva?“

„Naravno“, odgovori Semirhag. Gongovi su opet zvonili kao da im je nešto smešno. „Ali upamti, neću mnogo mariti ako se Tuon ipak bezbedno vrati, stoga ne odugovlači.“

„Neću, velika gospodarice. Nameravam da postanem carica, a da bih to postigla – moram da ubijem caricu.“ Ovoga puta, nije joj bilo nimalo teško da to izgovori.

Po Pevarinoj proceni, odaje Cutame Rat bile su šarolike toliko da je to bilo više nego preterano, a njena sopstvena mladost, koju je provela kao mesareva kćer, nimalo nije uticala na njeno mišljenje. Primaća soba jednostavno joj je išla na živce. Ispod ukrasa pri tavanici izrezbarenih u obliku lastavica u letu i pozlaćenih, na zidovima su bile dve velike svilene tapiserije: na jednoj od njih behu jarkocrvene krvave ruže, a na drugoj žbunje kalme puno skerletnih cvetova većih od njena dva dlana. Stolovi i stolice bili su vitki i nežni komadi nameštaja, ako se zanemare duborez i pozlata više nego dovoljni za svaki presto. I podne svetiljke bile su debelo pozlaćene, a ploča iznad kamina od mermera prošaranog crvenim venama isklesana u konje u galopu. Na nekoliko stolova bio je crveni porcelan Morskog naroda, najređi, četiri vaze i šest zdela – što je samo po sebi bilo malo bogatstvo – kao i čitav niz rezbarija od žada ili belokosti, pri čemu nijedna od njih nije bila mala, i još i šaku visoka figurina razigrane žene, izgleda izbrušena iz rubina. Razmetljivo pokazivanje bogatstva, a dobro je znala da sem pozlaćenog časovnika na kaminu u Cutaminoj spavaćoj sobi postoji još jedan, a čak i treći u njenoj garderobi. Tri sata! To je daleko više od puke razmetljivosti, toliko da zasenjuje pozlatu i rubine.

Ali ta odaja je sasvim odgovarala ženi što je sedela naspram Džavindre i nje. „Razmetljivost" je prava reč da se opiše njen izgled. Cutama beše zapanjujuće prelepa žena, kose prikupljene u tananu zlatnu mrežicu, s granatima oko grla i u ušima, kao i uvek odevena u grimiznu svilu što se stapala s njenim punim prsima, danas optočenu zlatovezom da još više istakne grimiz. Da je ne poznaje, pomislila bi da želi da privuče muškarce. Cutama je svima stavila do znanja koliko mrzi muškarce, i to davno pre nego što je oterana u izgnanstvo; pre bi se smilovala besnom psu nego muškarcu.

Tada je bila tvrda kao čekić, ali mnogi su mislili da se pretvorila u slomljenu trsku kada se vratila u Kulu. Tako su mislili neko vreme. A onda su svi koji su makar malo vremena proveli s njom shvatili da je taj njen nemirni pogled sve samo ne bojažljiv. Izgnanstvo je jeste promenilo, ali je nije omekšalo. Taj njen pogled pristajao je divljoj mački, koja traži neprijatelje ili plen. ostatak Cutaminog lica više je bio okamenjena i nečitka krinka, a ne spokojan. To jest, ako je neko ne razbesni. Ali čak i tada glas joj je i dalje bio spokojan kao glatki led. Veoma uznemirujući par.

„Jutros sam čula uznemirujuće glasine u vezi s bitkom kod Dumajskih kladenaca“, odseče ona. „Krvavo uznemirujuće.“ Stekla je naviku da uživa u dugim tišinama, bez čavrljanja, i iznenadnim neočekivanim izjavama. Izgnanstvo joj je ogrubelo i jezik. Usamljeno imanje na koje je bila prognana mora da je bilo... živopisno. „Uključujući to da su među mrtvim sestrama tri iz našeg Ađaha. Majčinog mu mleka!“ Sve je to bilo saopšteno potpuno ravnim glasom, ali sve vreme ih je streljala pogledom kao da njih krivi za sve to što se dogodilo.

Pevara je mirne duše prihvatila taj pogled. Svaki put kada Cutama nekoga pogleda, to izgleda kao da za nešto optužuje. Bila na rubu živaca ili ne, Pevara je znala kako nije pametno da dopusti da najviša to vidi. Ta žena se okomljuje na slabost kao soko. „Ne vidim zašto bi Katerina prekršila tvoja naređenja da ono što zna zadrži za sebe, a nije moguće da misliš kako je verovatno da će Tarna obrukati Elaidu.“ Bar ne u javnosti. Tarna svoja osećanja prema Elaidi čuva pomno kao mačka mišju rupu. „Ali sestre dobijaju izveštaje od svojih očiju i ušiju. Ne možemo ih sprečiti da saznaju šta se dogodilo. Iznenađena sam što im je ovoliko trebalo.“

„Jeste tako“, dodade Džavindra, gladeći bore na suknji. Vižljasta žena nije nosila nikakav nakit izuzev prstena velike zmije, a ni haljina – toliko tamnocrvena da je bezmalo izgledala crno – nije joj bila ukrašena. „Pre ili posle, sve činjenice će isplivati na površinu ako radimo dok ne raskrvarimo prste.“ Usne su joj bile toliko čvrsto stisnute da je izgledalo kao da nešto grize, ali zvučala je skoro kao da je nečim zadovoljna. To je baš čudno. ona je Elaidin čankolizac.