Bodež snova

Pevara se lecnu. Ne zbog Seanšana – oni su samo ljudi, bez obzira na to kakve čudne ter'angreale poseduju, pa će vremenom biti poraženi. Ali pomen onoga što su Izgubljeni uradili pre dvanaest dana naterao ju je da se namršti, ma koliko se trudila da joj lice ostane bezizražajno. Toliko Moći upotrebljene na jednom mestu znači da ne može biti reč ni o kome drugom. Koliko je god mogla, izbegavala je da razmišlja o tome ili o onome što su pokušavali da postignu, šta god to bilo. Ili još gore, o onome što su možda postigli. Drugi put se lecnula kada je čula da se predlog vezivanja Aša'mana smatra njenim – ali to je bilo neizbežno još od trenutka kada je iznela Tarnin predlog, sve vreme čekajući da Cutama neumitno prasne. Čak se i pozvala na povećavanje povezanih krugova tako što se u njih uključuju muškarci, a sve zarad suprotstavljanja onom čudovišno velikom prikazu Moći. Za divno čudo, nije bilo nikakvog praska, a zapravo nije bilo niti kakvog velikog odgovora. Cutama je samo kazala da će razmisliti o tome i naredila da joj se donesu iz biblioteke odgovarajući spisi o muškarcima i krugovima. Treći put se lecnula, i to najviše, zbog toga što mora da radi s Džavindrom i zbog toga što joj je taj posao uopšte natovaren na grbaču. Trenutno ima više nego dovoljno posla, a sem toga – saradnja s Džavindrom uvek je bolna. Ta žena se buni protiv svega što neko drugi predloži. Skoro protiv svega.

Džavindra se ogorčeno protivila vezivanju Aša'mana, užasnuta zamišlju da Crvene sestre bilo koga vezuju, a kamoli muškarce koji mogu da usmeravaju. Ali sada je stuknuta, kada je najviša to zapovedila. Svejedno, pošlo joj je za rukom da iznađe način da se usprotivi. „Elaida to nikada neće dopustiti“, promrmlja.

Cutama upre pogled svojih blistavih očiju pravo u njene i nastavi da je netremice gleda. Koščata žena glasno proguta knedlu.

„Džavindra, Elaida neće saznati za to dok ne bude prekasno. Krijem njene tajne – stravičan neuspeh protiv Crne kule, Dumajske kladence – najbolje što mogu, zato što je ona uzdignuta iz redova Crvenih, ali ona je Amirlin Tron, od svih ađaha i ni od jednog. To znači da više nije Crvena. Ovo su ađaška posla, a ne njena.“ Glas joj poprimi opasan prizvuk, i nijednom nije opsovala – što znači da je na rubu otvorene srdžbe. „Ti se po ovom pitanju ne slažeš sa mnom? Nameravaš li da obavestiš Elaidu uprkos mojim izričitim željama?“

„Ne, najviša“, brzo odgovori Džavindra, pa sakri lice peharom. Za divno čudo, izgledalo je kao da prikriva smešak.

Pevara se zadovolji time da odmahne glavom. Ako se to već mora učiniti, a sigurna je da mora, onda je očigledno da se mora kriti od Elaide. Zašto se Džavindra smeši? Previše sumnji.

„Veoma mi je drago zbog toga što ste obe u saglasju sa mnom“, suvo primeti Cutama, zavaljujući se u naslonjaču. „A sada idite.“

Njih dve spustiše pehare i padoše u naklon. U Crvenom ađahu, kada najviša zapovedi, sve se pokoravaju, uključujući Predstavnice. Po zakonu ađaha, jedini izuzetak je glasanje u Dvorani. Mada je nekim ženama na tom položaju pošlo za rukom da se postaraju da svako glasanje o nečemu što je njima bitno prođe kako one žele. Pevara je sigurna da Cutama namerava da bude jedna od tih. Nadmetanje s njom biće krajnje neprijatno. Samo se nada da će i ona moći da zada neki udarac, a ne samo da ih prima.

Džavindra u hodniku promrmlja nešto u vezi s pismima i žustro ode niz hodnik, odsečno gazeći bele pločice ukrašene crvenim Plamenom Tar Valona pre nego što Pevara stiže reč da kaže. Ne da je nameravala da nešto kaže, ali nema nade da ta žena ne odugovlači i ne oteže tu stvar, tako da će sve to ostati na njoj. Svetlosti, ali to je poslednje što joj je potrebno – i to u najgore moguće vreme.

Zastade u svojim odajama samo da uzme svoj dugoresi šal i pogleda koliko je sati – četvrt do podne; skoro da se razočarala kada je videla da se njen jedan sat podudara s Cutaminim; satovi se često ne poklapaju – izašla je iz odaja Crvenih i požurila dublje u Kulu, u zajedničke prostorije. Široki hodnici bili su lepo osvetljeni podnim svetiljkama, ali skoro prazni, tako da su delovali ogromno, a frizovima ukrašeni beli zidovi strogo i ogoljeno. Povremeno lelujanje jarkih tapiserija na promaji delovalo je jezivo, kao da su svila ili vuna oživele. Ono malo ljudi koje je ugledala bili su sluge i sluškinje, s Plamenom Tar Valona na prsima, koji žure svojim poslovima i jedva da zastaju dovoljno dugo da se užurbano naklone. Pogledi su im svima bili spušteni. Pošto su se ađasi razdvojili u bezmalo zavađene tabore, Kula se ispunila ustajalom napetošću i neprijateljstvom, a to raspoloženje je zarazilo i sluge. Ako ništa drugo, uplašilo ih je.