Bodež snova

Kada ona klimnu, vižljasti starac požuri do vrata, pa otvori jedno krilo kako bi promolio glavu kroz njih. Nije čula šta je kazao – štit radi dvosmerno – ali za nekoliko minuta jedan mišićavi gardista uđe, ispred sebe gurajući čoveka koji je vukao noge, s okovima oko zapešća i gležnjeva. Sve u vezi s tim zatvorenikom delovalo je... prosečno. Nije bio ni debeo ni mršav, ni visok ni nizak. Kosa mu je bila smeđa, ali ne nekog prepoznatljivog preliva. Lice mu je bilo tako obično da je čisto sumnjala da bi mogla da ga opiše. Nijedna njegova crta nije se isticala. Odeća mu je bila takođe neupadljiva – jednostavan smeđi kaput i čakšire, niti od najbolje niti od najgore vune, pomalo izgužvani i tek malo prljavi, kao i blago ukrašeni opasač s jednostavnom metalnom kopčom kakvih u Kaemlinu mora da ima bar deset hiljada. Ukratko, lako ga je zaboraviti. Birgita pokaza gardisti da zaustavi tog čoveka na dobranom rastojanju od stolica, pa mu kaza da sačeka napolju.

„Pouzdan čovek“, kaza Nori, gledajući gardistu kako odlazi. „Afrim Hansard. Verno je služio tvojoj majci i ume da drži jezik za zubima.“

„Lanci?“, upita Elejna.

„Moja gospo, ovo je Samvil Hark“, odgovori Nori, odmeravajući tog čoveka s radoznalošću koju bi čovek pokazao prema nepoznatoj životinji čudnog oblika, „izvanredno uspešan secikesa. Gardisti su ga uhvatili samo zbog toga što ga je jedan drugi nitkov... ovaj... ocinkario, kako se kaže na ulici, nadajući se da će dobiti manju kaznu zbog trećeg pokušaja nasilne pljačke.“ Svaki lopov bi na to bio više nego spreman. Ne samo da šibanje traje duže, već bi i lopovski žig utisnut na čelu bilo daleko teže sakriti nego beleg na palcu, koji se utiskuje nakon drugog prestupa. „Svako kome je pošlo za rukom da izbegava hapšenje toliko dugo kao gazda Hark trebalo bi da može da izvrši zadatak koji imam na umu za njega.“

„Nevin sam, kad ti kažem, milostiva.“ Hark je pozdravi dižući ruke do čela, a gvozdeni lanci zazvečaše. Nasmeši se ulizički. Pričao je veoma brzo. „Sve su to laži i slučajnosti, kad ti kažem. Ja sam ti čestiti kraljičin čovek, kad ti kažem da jesam. U nemirima sam nosio boje tvoje majke, moja gospo. Ne da sam uzeo učešća u nemirima, razumeš. Kada ima posla, ja sam pisar, mada trenutno posla nema. Ali nosio sam njene boje na kapi, da ih svi vide, vala jesam.“ Veza je bila ispunjena Birgitinom sumnjičavošću.

„U sobi gazda Harka bili su kovčezi prepuni uredno isečenih kesa“, nastavi glavni pisar. „Bilo ih je na hiljade, moja gospo. Doslovce na hiljade. Pretpostavljam da sada žali zbog toga što je čuvao svoje... ovaj... spomene na pobede. Većina secikesa je dovoljno pametna da se što je pre moguće otarasi ukradenih kesa.“

„Kupim ih kad ih vidim, kad ti kažem, moja gospo.“ Hark raširi ruke koliko su mu lanci dopuštali i slegnu ramenima, kao slika i prilika lažno optuženog nevinog čoveka. „Možda to jeste bilo glupo, ali nisam video nikakvo zlo u tome. To je samo bezazlena zabava, milostiva.“

Gazdarica Harfor glasno frknu, sa očiglednim neodobravanjem na licu. Harku pođe za rukom da deluje još više povređeno.

„U njegovim odajama takođe je pronađeno novca u vrednosti od preko stotinu dvadeset zlatnih kruna, sakrivenog ispod patosa, u rupama u zidovima, u krovnim gredama – svuda. Njegov izgovor za to“, Nori diže glas kada Hark ponovo otvori usta, „bio je da nema poverenja u bankare. Tvrdi da je taj novac nasledstvo koje je dobio od ostarele tetke iz Četiri Kralja. Ali čisto sumnjam da magistrati u Četiri Kralja imaju zabeleženo takvo nasledstvo. Magistrat koji je sudio u njegovom slučaju kaže da se iznenadio kada je čuo da se nasledstva beleže.“ I zaista, Harkov osmeh malo izblede na to podsećanje. „Kaže da je radio za Vilbina Saemsa, trgovca po zanimanju, sve do Saemsove smrti pre četiri meseca, ali gazda Saemsova kćer nastavila je da vodi posao i ni ona ni drugi pisari ne sećaju se nikakvog Samvila Harka.“

„Mrze me, kad ti kažem, moja gospo“, nadureno odvrati Hark. Šake mu stisnuše lanac između ruku. „Prikupljao sam dokaze o tome da su potkradali čestitog gospodara – i to njegova rođena ćerka, samo što je on umro pre nego što sam stigo da mu ih uručim, pa su me izbacili na ulicu i to bez preporuke i prebijene pare, da ti kažem. Spalili su sve što sam prikupio, istukli me i izbacili.“

Elejna se zamišljeno prstom lupnu po bradi. „Pisar, kažeš. Većina pisara govori lepše od tebe, gazda Hark, ali ponudiću ti priliku da dokažeš svoju tvrdnju. Gazda Nori, da li bi poslao nekoga po priručni stolić?“

Nori se mršavo nasmeši. Kako taj čovek uspeva da se osmehne tako suvo? „Nema potrebe, milostiva. Magistratu zaduženom za njegov slučaj sinula je ista zamisao.“ Prvi put otkad ga zna videla ga je kako iz korica koje je prigrlio uz nedra vadi list hartije. Pomislila je da bi trube trebalo da se oglase! Harku osmeh potpuno iščile dok mu je pogled pratio kako taj list putuje od Norijeve šake do njene.