Bodež snova

„Dobro razmislite“, odjednom kaza Sarejta. „Da li bi Bela kula radije da vidi jednu Aes Sedai na Lavljem prestolu, ili budalu kao što je Arimila Marn?“

„Prebrojte koliko ima Aes Sedai u ovoj palati“, dodade Kejrejn. „Prebrojte Aes Sedai u Kaemlinu. Nijedne nema u Arimilinim taborima. Prebrojte i sami zaključite na čijoj je strani Bela kula.“

„Prebrojte“, kaza Sarejta, „i setite se da nezadovoljstvo Bele kule ume da bude kobno.“

Veoma je teško bilo poverovati da je jedna od njih iz Crnog ađaha, ali mora da je tako. Sem ako to nije Merilila, naravno. Elejna se nadala da nije tako. Merilila joj se dopada. Ali dopadaju joj se i Kejrejn i Sarejta. Ne baš koliko Merilila, ali svejedno joj se dopadaju. Kako god da se okrene, jedna žena koja joj je draga zapravo je Prijateljica Mraka i već osuđena na smrtnu kaznu.

Kada najamnici odoše, užurbano se klanjajući, a gazdarica Harfor naredi služavkama da odu i odnesu ostatke vina, Elejna se zavali u svoju naslonjaču i uzdahnu. „Ovo sam veoma loše uradila, zar ne?“

„Najamnici traže snažnu ruku na dizginama“, odgovori Birgita, ali uvezi se osećala sumnja. Sumnja i zabrinutost.

„Ako mi je dozvoljeno da primetim, milostiva“, javi se Nori svojim suvim glasom, „ne vidim šta ste drugo mogli da uradite. Na vašu blagost oni bi se samo toliko osmelili da bi podneli nove zahteve.“ Bio je toliko nepomičan da je Elejna skoro zaboravila da je prisutan. Trepćući dok posmatra svet oko sebe, podsećao je na neku barsku pticu koja gaca dugim nogama, pitajući se gde je voda nestala. U suprotnosti sa urednošću gazdarice Harfor, njegov kratki kaput i prsti behu umrljani mastilom. Ona kožne korice u njegovim rukama odmeri sa izrazitim gađenjem na licu.

„Sarejta, Kejrejn, da li biste nas ostavile nasamo, molim vas?“, reče Elejna. One na tren oklevahu, ali ništa drugo nisu mogle da urade nego da se blago poklone i kao labudovi otklize iz sobe. „I vas dve“, dodade gardistkinjama, osvrnuvši se preko ramena. One se nisu ni mrdnule!

„Napolje!“, prasnu Birgita, trznuvši glavom tako da joj se pletenica zanjiha. „Smesta!“ O, te dve vala skočiše kada im ona dreknu! Skoro potrčaše prema vratima!

Elejna se namršti kada se vrata za gardistkinjama zatvoriše. „Plamen me spalio, ne želim da čujem nikakve krvave loše vesti, ne danas. Ne želim da čujem koliko se hrane donete iz Ilijana i Tira već u putu pokvarilo. Ne želim da slušam o paljevinama, brašnu koje se crni od žiška, tunelima za odvod otpadnih voda u kojima se pacovi kote brže nego što mogu da se ubijaju ili o rojevima muva tako gustim da bi čovek pomislio kako je Kaemlin prljava staja. Hoću da za promenu čujem neke krvavo dobre vesti.“ Plamen je spalio, zvuči obesno! Istini za volju, oseća se obesno. O, kako je to peče! Pokušava da zadobije presto, a ponaša se kao razmaženo derište!

Gazda Nori i gazdarica Harfor se zgledaše, što samo još više pogorša stvari. On nekako sa žaljenjem pređe rukom preko svojih korica. Taj čovek uživa u tome da mrtvačkim glasom prosipa svoje brojeve, čak i kada su strašni. Bar se više ne ustručava da izveštaje podnosi u društvu. Pa, ne previše. Ljubomorni na svoje dužnosti, ijedno i drugo oboje su pomno pazili da ono drugo ne zaluta i brzo isticali kada se neka zamišljena granica pređe. Svejedno, uspevalo im je da uspešno rukovode palatom i gradom, uz svega nekoliko packi. „Moja gospo, jesmo li sami?“, upita Rina. Elejna duboko udahnu i prepusti se polazničkim vežbama koje kao da je uopšte nisu uspokojile, a onda pokuša da prigrli Izvor. Na njeno iznenađenje, saidar joj veoma lako dođe, ispunjavajući je slašću života i radosti. I ublažavajući njeno raspoloženje. Uvek je tako. Bes ili tuga, ili to što je bremenita, mogu je ometati da prigrli Moć, ali kada je Moć jednom ispuni, njena osećanja prestaju da skakuću. Vesto izatka Vatru i Vazduh, na pravi način, uz samo malo Vode, ali kada završi – nije puštala Izvor. Osećaj koji dolazi od toga što je ispunjena Moći čudesan je, ali ne mnogo više od znanja da joj se neće plakati bez razloga, ili da se već sledećeg trenutka neće, takođe bez razloga, dernjati na sav glas. Naposletku, nije toliko glupa da previše povuče.

„Sami smo“, kaza. Saidar dodirnu njen štit i nestade. Neko je pokušavao da prisluškuje – i to nije bilo prvi put da se to desilo. Pošto je na dvoru toliko žena koje mogu da usmeravaju, veoma bi je iznenadilo kada nijedna ne bi pokušala da njuška, ali priželjkivala je da može nekako da uđe u trag onoj koja to pokušava. Ovako, ako ne postavi štit, ne sme ništa značajno da izgovori.