Bodež snova

„Znam da imaš druge dužnosti“, reče mu ona bezizražajno, „jer sam ti ih dodelila, kapetane. A te su dužnosti da obučavaš ljude koje sam dovela iz unutrašnjosti. Ne provodiš s njima onoliko vremena koliko sam očekivala. Imaš čitavu četu koju valja obučiti, kapetane.“ Četu staraca i dečaka, koja je sasvim sigurno dovoljno velika da zaokupi njegovo vreme. Iako zapoveda njenim telohraniteljkama, sa njima provodi veoma malo tog svog vremena – što je zapravo i dobro. Taj čovek voli da štipka za pozadine. „Predlažem ti da se postaraš za njih. Smesta.“

Melarovo uzano lice zgrči se od besa – sav se stresao – ali on smesta povrati vlast nad sobom. Sve to minu tako brzo kao da je umislila – ali znala je da nije. „Kako zapovedaš, milostiva“, glatko joj odgovori. I osmeh mu je bio gladak, kao premazan uljem. „Čast mi je da ti dobro služim.“ Opet se kicoški poklonivši, kočoperno krenu prema vratima kao da se ništa nije desilo. Malo šta je u stanju da zadugo potkreše krila Doilinu Melaru.

Bakuvan se opet se zasmeja, i to grohotom. „Čovek sada nosi toliko čipke, zaklinjem se, da stalno očekujem kako će se ponuditi da nas poduči plesanju, a evo ga sada kako pleše.“ I Kairhijenjanin se zasmeja, podrugljivo i grleno.

Melar se ukoči i uspori korak, ali onda ga ubrza – i to toliko da u dovratku nalete na Birgitu. Požuri dalje i ne zastavši da zamoli za oprost, a ona se namršti za njim – kroz vezu se pronese bes, brzo potisnut, kao i nestrpljenje, koje nije bilo suzbijeno – pre nego što zatvori vrata za sobom i stade pored Elejnine stolice, naslanjajući se jednom rukom na nju. Njena debela pletenica nije bila uredna kao obično, pošto ju je bila rasplela kako bi osušila kosu, ali uniforma kapetan-generala pristajala joj je kao salivena. U čizmama s potpeticama bila je viša od Gomajsena i zračila je zapovednički. Ume ona to kad hoće. Plaćenici joj se kratko pokloniše, s poštovanjem ali ne pokorno. Koliko god da su u početku sumnjali u nju, oni koji su je videli kako se služi svojim lukom ili izlaže neprijatelju više ne sumnjaju.

„Kapetane Bakuvane, ti kao da poznaješ kapetana Melara“, reče Elejna, samo s naznakom pitanja u toj rečenici, ali pazeći da zvuči nehajno. Birgita je pokušavala da kroz vezu šalje osećaj samouverenosti ravan onoj koja joj se videla na licu, ali oprez i zabrinutost stalno su se mešali. Kao i sveprisutna iznurenost. Elejna stisnu zube da ne bi zevnula. Birgita se mora malo odmoriti.

„Video sam ga jednom ili dvaput, milostiva“, oprezno odgovori Domanac. „Rekao bih, najviše triput. Da, ne više od toga.“ Naheri glavu i pogleda je skoro postrance. „Znaš li da se u prošlosti bavio mojim zanatom?“

„To nije ni pokušavao da sakrije, kapetane“, odgovori mu ona, kao da joj je to dosadno. Da mu je izletelo ma šta zanimljivo, možda bi sredila da ga nasamo ispita, ali pritiskati dalje nije vredelo opasnosti da Melar otkrije da se postavljaju pitanja u vezi s njim. Tada bi mogao da pobegne pre nego što ona sazna ono što želi.

„Moja gospo, zar su nam Aes Sedai zaista potrebne?“, upita Bakuvan. „Druge Aes Sedai“, dodade, bacajući pogled na njen prsten Velike zmije. Pruži svoj srebrni pehar, a jedna služavka požuri da mu ga napuni. Obe su bile lepuškaste, možda ne baš najbolje za tu priliku, ali Rina nije imala mnogo izbora; većinom su služavke bile ili mlade, ili ostarele i ne onako gipke kao što su nekada bile. „Sve što rade otkad smo ovde svodi se na to da pokušavaju da nas zadive time koliko je Bela kula moćna i koliki joj je doseg. Poštujem Aes Sedai koliko svako drugi, vala da, poštujem, ali oprosti mi što ću reći da ume da postane dosadno kada pokušavaju da svojom osornošću zastraše čoveka. Zaklinjem se da je tako, moja gospo.“

„Pametan čovek uvek oseća strahopoštovanje prema Kuli“, spokojno reče Sarejta, nameštajući šal sa smeđim resama, možda upravo da bi privukla pažnju na njega. Njeno tamnoputo četvrtasto lice još nije poprimilo bezvremeni izgled, a ona je priznavala kako žudi za njim.

„Samo budala ne oseća strahopoštovanje prema Kuli“, nadoveza se Kejrejn, odmah za Sarejtom. Debela žena, u ramenima široka kao većina muškaraca, Zelena nije imala nikakve potrebe da privlači pažnju. Njeno lice bakarne boje svima je stavljalo do znanja ko je i šta je ona, bar onima koji znaju šta da gledaju, jednako glasno i jasno kao onaj prsten na njenom desnom kažiprstu.

„Ono što sam ja čuo“, smrknuto reče Gomajsen, „jeste da je Tar Valon opsednut. Čujem da je Bela kula rascepljena na dve Amirlin. Čak sam čuo da Belu kulu drži Crni ađah.“ Hrabar čovek kad je tu glasinu pomenuo pred Aes Sedai, ali svejedno se na to lecnu. Lecnu i smesta nastavi. „Prema kome to hoćete da osećamo strahopoštovanje?“