Bodež snova

„Sve žene u ovoj palati mi govore šta da jedem“, ogorčeno odgovori Elejna. „Ponekad mislim da mi to govori i svaka žena u Kaemlinu. Dorinda, zar ne bi makar mogla da...“

„Moja gospo, hrana ti se hladi“, blago je opomenu Esanda, ali ipak sa zrncem odlučnosti i strogosti koja je dopuštena starim slugama.

Stisnuvši zube, Elejna priđe stolici kraj koje je stajala Esanda. Nije se stropoštala na nju, ma koliko je to htela da učini. Skliznula je. Esanda je odnekud izvadila četku s vrhom od belokosti i, skinuvši peškir sa Elejnine glave, počela da joj četka kosu dok je ova jela. Jela je uglavnom zbog toga što bi nekome u suprotnom bilo rečeno da joj donese još tople hrane, jer bi je Esanda i njene sopstvene telohraniteljke sasvim lako moguće držale tu dok nešto ne pojede, ali sem malo suvih jabuka koje se nisu pokvarile, obrok nije bio ni najmanje primamljiv. Hleb je bio hrskav, ali prošaran žišcima, a natopljeni suvi pasulj, budući da se sav drugačije sačuvani pasulj pokvario, bio je tvrd i bezukusan. Jabuka je u jednoj zdeli bila izmešana s raznim biljem – nasečenim korenom čička, kartukom, kartupom, maslačkom i listom koprive – sve to s malčice ulja, a mesni deo obroka bila je sitno nasečena jaretina prokuvana u bljutavoj supi. Koliko je po ukusu mogla da oceni, bez trunke soli. Ubila bi za slanu govedinu s koje se sliva mast! Na Avijendinom tanjiru bio je odrezak govedine, mada je delovala tvrdo. Ona bi pre dobila vino nego govedinu. Za piće je mogla da bira šta će – vodu ili kozje mleko. Čaj joj se pije skoro koliko joj se jede masno meso, ali čak i od najblažeg čaja odmah potrči da mokri, a to joj i ovako pričinjava više nego dovoljno poteškoća. Jela je zalogaj po zalogaj, pokušavajući da ne razmišlja o ukusu u ustima. Sem kada je o jabuci reč.

Pokušavala je da od dve Aijelke izvuče neke vesti o Randu, ali one izgleda znaju manje od nje. Ili ne žele da priznaju ništa više. Kada hoće, umeju da budu mučaljive. Ona bar zna da je on negde daleko na jugoistoku. Pretpostavlja da je negde u Tiru, mada je lako moguće da je negde na ravnici Moredo ili Kičmi sveta. Sem toga, znala je da je živ i ništa više. Pokušavala je da razgovor zadrži na Randu, u nadi da će im se nešto omaći, ali to je bilo isto kao da je pokušavala da malteriše ciglu prstima. Dorinda i Nadera imale su svoj cilj: da nju ubede da smesta nađe babicu. Nisu zaklapale o tome kako možda ugrožava i sebe i decu, a čak ni Minino predviđanje nije moglo da ih razuveri.

„U redu“, naposletku kaza, tresnuvši nožem i viljuškom. „Danas ću početi da tražim babicu.“ A ako ne uspe da je nađe – pa, one to neće ni znati.

„Moja gospo, imam nećaku koja je babica“, reče Esanda. „Melfana prodaje bilje i meleme u jednoj radnji u Svečarskoj ulici u Novom Gradu, i verujem da o tome mnogo zna.“ Namesti poslednjih nekoliko kovrdža i udalji se za korak, pa se zadovoljno nasmeši. „Moja gospo, tako me podsećaš na svoju majku.“

Elejna uzdahnu. Izgleda da će imati babicu htela to ili ne. Još neko ko će se starati da joj obroci budu bedni. Pa, možda će babica moći da joj predloži neki lek za to što je noću bole krsta i što su joj grudi osetljive. Hvala Svetlosti što je pošteđena mučnine. Žene koje usmeravaju nikada u trudnoći ne pate od toga.

Kada se Avijenda vratila, opet je bila u aijelskoj odeći, s još mokrim šalom prebačenim preko ruku, tamnom maramom vezanom oko čela da joj kosa ne bi padala na lice i zavežljajem na leđima. Za razliku od mnogobrojnih narukvica i ogrlica koje su Dorinda i Nadera nosile, ona je imala samo jednu srebrnu ogrlicu – zamršeno izgravirane diskove spojene u složeni obrazac – kao i jednu narukvicu od belokosti, gusto izrezbarenu tako da je izgledalo kao da je sva od ruža i trnja. Pružila je Elejni tupi bodež. „Moraš da držiš ovo uza se, kako bi bila bezbedna. Pokušaću da te obilazim što češće mogu.“

„Možda bude vremena za povremenu posetu“, strogo kaza Nadera, „ali mnogo si zaostala sa učenjem i moraš naporno da radiš kako bi to nadoknadila. Čudno“, zamisli se i odmahnu glavom, „kako nehajno govorimo o posetama s tolike udaljenosti. Preći lige, pa i stotine liga samo jednim korakom. Čudne stvari smo naučili u mokrozemlju.“

„Hajde, Avijenda, moramo da krenemo“, kaza Dorinda.