Bodež snova

Ali Elejna nije htela da je pusti na miru. Avijenda je morala da dodiruje ter’angreal za ter’angrealom, ili da ih ponekad uzima u ruke i drži na trenutak, i svaki put je imala odgovor. Odgovarala je kolebljivo i uz upozorenja da su to samo nagađanja, ali uvek je imala odgovor. Za jednu kutijicu, naizgled od belokosti i prekrivenu crvenim i zelenim prugama, mislila je da sadrži muziku, na stotine ako ne i na hiljade pesama. To bi možda moglo biti moguće s ter’angrealom. Naposletku, dobre muzičke kutije mogu da imaju cilindre i za po stotinu pesama, a neke mogu da odsviraju prilično duge muzičke komade na cilindru za cilindrom, bez potrebe da se oni menjaju. Jedna pljosnata bela zdela, skoro korak široka, po njenom mišljenju je služila za posmatranje dalekih stvari, a visoka vaza oslikana zelenim i plavim lozama – plavim lozama – služi da prikuplja vodu iz vazduha. To joj je zvučalo beskorisno, ali Avijenda ju je skoro pomazila, tako da je – razmislivši – Elejna shvatila da bi tako nešto u Pustari bilo od velike koristi. To jest, ako radi kako Avijenda misli. I ako neko prokljuvi kako da je natera da radi. Crno-bela figurica ptice dugih krila raširenih u letu služila je za pričanje s ljudima koji su negde daleko, bar je tako rekla, a isto važi i za jednu plavu figuricu neke žene, dovoljno malu da joj stane u dlan, u suknji i kaputu čudnog kroja. Kao i pet naušnica, šest prstenova i tri narukvice.

Elejna poče da misli kako Avijenda odustaje i svaki put joj daje isti odgovor, nadajući se da će ona prestati da je zapitkuje, ali onda shvati da glas njene sestre postaje sve sigurniji a ne sve kolebljiviji i da se sve manje zbunjuje i priča kako samo nagađa. A njena „nagađanja" bivala su sve sadržajnija. Jedan povijeni štap bez ikakvih ukrasa, muljavocrn i širok koliko njeno zapešće – izgledalo je kao da je od metala, ali jedan njegov kraj prilagođavao se svakoj ruci koja ga uhvati – podsetio ju je na sečenje, bilo metala bilo kamena, ako nisu predebeli. Ali ničeg što je zapaljivo. Naizgled staklena figurica čoveka, stopu visoka, ruke ispružene kao da naređuje da se stane, služila je da rasteruje štetočine i gamad, što bi svakako bilo korisno, uzevši u obzir koliko se pacova i muva nakotilo u Kaemlinu. Jedna kamena rezbarija veličine njene šake, sva u tamnoplavim krivima – na dodir kao da je bila od kamena, mada nekako nije izgledala kao da je isklesana – služila je da bi nešto podsticalo na rast. Ali ne biljke. S tom rezbarijom je pomišljala na rupe, samo što nisu baš zaista rupe. A nije verovala da iko mora da usmerava kako bi je naterao da radi. Samo da otpeva pravu pesmu! Neki ter’angreali ne traže usmeravanje, ali zaista! Pevanje?

Završivši sa Avijendinom haljinom, Sefani je sad opčinjeno slušala, očiju sve razrogačenijih. I Esanda je sa zanimanjem slušala Avijendu, glave naherene u stranu, tiho mrmljajući na svako novo otkriće, ali nije skakutala u mestu kao Sefani. „A šta je sa ovom, moja gospo?“, ote se mladoj ženi kada Avijenda zastade. Pokaza jednu statuicu zdepastog bradatog čoveka kako drži knjigu s veselim smeškom na usnama. Dve stope visoka, izgledala je kao da je od bronze potamnele od vremena i svakako je dovoljno teška da i bude od bronze. „Svaki put kada ga pogledam, milostiva, i meni dođe da se nasmešim.“

„Kao i meni, Sefani Pelden“, odgovori Avijenda, mazeći brozanog čoveka po glavi. „On ne drži samo tu knjigu koju vidiš. On sadrži na hiljade i hiljade knjiga.“ Svetlost saidara odjednom je obgrli i ona tananim tokovima Vatre i Zemlje dodirnu bronzanu figuru.

Sefani ciknu kada se dve reči na Starom jeziku pojaviše u vazduhu iznad statuice, crne kao da su odštampane mastilom. Neka slova bila su pomalo čudno oblikovana, ali reči su bile sasvim jasne. Ansoen i Imsoen, koje su lebdele ni na čemu. Avijenda je delovala iznenađeno skoro kao sobarica.

„Mislim da napokon imamo dokaz“, reče Elejna mirnije nego što se osećala. Srce joj je bilo u petama – i dobovalo je. Te dve reči mogle bi se prevesti kao Laži i Istina. Ili, možda bi bolje bilo prevesti ih kao Književnost i Neknjiževnost. To je njoj bio dovoljan dokaz. Upamtila je gde su tokovi dodirnuli figuricu, da zna kada bude mogla da se vrati svom izučavanju. „Ali nije trebalo da to uradiš. Nije bezbedno.“

Sjaj oko Avijende nestade. „O, Svetlosti“, uzviknu ona i snažno zagrli Elejnu, „nisam razmišljala! Imam veliki toh prema tebi! Nisam htela da ugrozim ni tebe ni tvoju dečicu! Nikada!“

„I moja deca i ja smo bezbedni“, zasmeja se Elejna i zagrli je. „Sećaš li se Mininog predviđanja?“ To jest, bar su joj deca bezbedna. Dok se ne rode. Tako mnogo nahočadi umire u prvoj godini života. Min ništa nije kazala sem da će biti rođena zdrava. Doduše, Min ništa nije kazala ni o tome da ona neće pregoreti, ali nije imala namere da to pominje kada joj sestra već oseća toliku grižu savesti. „Nemaš nikakav toh prema meni. Mislila sam na tebe. Mogla si da pogineš, ili da pregoriš.“