Bodež snova

Ali daleko je važniji bio jedan dugi sto pribijen uza zidove pokrivene tamnim drvetom, pošto je bio zatrpan ter’angrealima iz zalihe koju su Srodnice krile u Ebou Daru. Na njemu su bili pehari i zdele, statuice i figurine, nakit i svakakve druge stvari. Ti predmeti su mahom izgledali obično, izuzev možda malo čudno izrađeni, ali čak i oni koji su delovali najkrhkije nisu mogli da se polome, a neki su bili i daleko lakši ili teži nego što na prvi pogled izgledaju. Više nije mogla bezbedno da ih izučava – Min ju je uveravala da njenoj deci ne bi bilo ništa, ali pošto više ne vlada čvrsto Moći, mogućnost da sebi naškodi bila bi veća nego ikada – ali svejedno je svakoga dana menjala ono što je na stolu, nasumice uzimajući predmete iz košara u ostavi svojih odaja, samo da bi mogla da ih gleda i razmišlja o onome što je otkrila i saznala pre nego što je ostala u drugom stanju. Mada nije otkrila baš mnogo – pa, zapravo ništa – ali ipak može da razmišlja o njima. Nema potrebe da se brine hoće li neki od tih predmeta biti ukraden ili ne. Rina je isterala na čistac većinu, ako ne i sve nepoštene među slugama, a stalna straža na ulazu onemogućavala je sve ostale.

Usana čvrsto stisnutih od neodobravanja – presvlačenje se obavlja u prostoriji predviđenoj za presvlačenje, pristojno, a ne u sobi u koju bi svakog časa neko mogao da uđe – Esanda nastavi da zakopčava Elejninu dugmad.

Sefani, vrlo verovatno uznemirena zbog nezadovoljstva starije žene više nego ma čega drugog, teško je disala dok je zakopčavala Avijendu.

„Odaberi nešto i reci mi šta misliš da radi“, kaza Elejna. Od gledanja i nagađanja nije bilo koristi, mada to nije ni očekivala. Ali ako Avijenda nekako može da odredi šta neki ter’angreal radi samo tako što će ga uzeti u ruke... Preplavi je talas ljubomore, usijane i ogročene, ali ona je uguši, pa onda i poče da skače na njoj, za svaki slučaj, sve dok potpuno ne nestade. Neće biti ljubomorna na Avijendu!

„Elejna, nisam sigurna da mogu. Samo mislim da ovaj nož stvara nekakav štit. A mora da grešim, inače bi ti to znala. Ti o tim stvarima znaš više od bilo koga.“

Elejna od sramote pocrvene kao bulka. „Ne znam ni izbliza koliko ti izgleda misliš da znam. Pokušaj, Avijenda. Nikada nisam čula da neko može da... da čita ter’angreal – ali ako ti to možeš, makar malo, zar ne vidiš koliko bi to bilo predivno?“

Avijenda klimnu glavom, ali po izrazu njenog lica videlo se da je sumnjičava. Kolebljivo dodirnu jednu vitku crnu palicu na sredini stola, otprilike korak dugačku i tako savitljivu da je mogla da se povije ukrug i da se opet ispravi. Dodirnu je i smesta trznu ruku dalje od nje, brišući prste po suknji, i ne shvatajući šta čini. „Ovo izaziva bol.“

„Ninaeva nam je to rekla“, nestrpljivo odvrati Elejna, a Avijenda je samo pogleda.

„Ninaeva al’Mera nije kazala da možeš menjati jačinu bola koju svaki udarac zadaje.“ Ali nesigurnost je opet nadvlada i glas joj postade kolebljiv. „Bar mislim da se to može. Mislim da jedan udarac može da nanosi bol kao jedan, ili kao stotinu. Ali samo nagađam, Elejna. Samo mislim da je tako.“

„Samo ti nastavi“, ohrabri je Elejna. „Možda ćemo naći nešto što ćeš zasigurno znati šta radi. Šta misliš o ovome?“ Uze jednu metalnu kapu čudnog oblika. Prekrivena neobičnim šarama oštrih uglova koje kao da su najsitnije moguće urezane u njenu površinu, bila je pretanka da bi se koristila kao kalpak, premda je bila dvostruko teža nego što se na prvi pogled činilo. A i metal od kojeg je bila napravljena bio je sklizak – ne jednostavno gladak, već kao da je premazan uljem.

Avijenda nevoljno spusti bodež i prevrnu nekoliko puta kapu u rukama pre nego što je vrati na sto i opet uze bodež. „Mislim da to omogućava upravljanje... nekakvim uređajem. Spravom.“ Odmahnu glavom umotanom u peškir. „Ali ne znam kako, niti kakvom spravom. Vidiš? Opet samo nagađam.“