Bodež snova

„Čekajte“, reče im Elejna. „Molim vas, sačekajte samo trenutak.“ Čvrsto držeći bodež, odjuri u svoju sobu za presvlačenje. Sefani zastade u kačenju Avijendine plave haljine da bi pala u naklon, ali Elejna nije obraćala pažnju na nju već je pojurila da otvori izrezbareni poklopac svoje kutije za nakit od belokosti. Povrh pretinaca sa ogrlicama, narukvicama i pribadačama bio je broš u obliku kornjače, koji kao da je bio od jantara, i žena koja sedi, obmotana sopstvenom kosom, naizgled izrezbarena od belokosti potamnele od vremena. I jedno i drugo su bili angreali. Ona stavi bodež s drškom od roga u kovčežić, pa uze kornjaču, a onda – poneta nekim nagonom – zgrabi i izuvijani kameni snevački prsten, sav crven, plav i smeđ. Otkad je zatrudnela, njoj je izgleda beskoristan, a ako joj bude pošlo za rukom da izatka Duh, i dalje ima srebrni prsten od isprepletenih spirala koji su povratile od Ispan. Žureći nazad u dnevnu sobu, zateče Dorindu i Naderu kako se svađaju, ili makar žustro raspravljaju, dok se Esanda pretvarala da proverava ima li prašine, prelazeći vrhovima prstiju ispod ivice stola. Ali sudeći po tome kako joj je glava bila naherena, pomno je slušala. Naris, vraćajući na poslužavnik sudove iz kojih je Elejna jela, otvoreno je zverala u Aijelke.

„Kazala sam joj da će osetiti kaiš ako polazak bude odložen“, govorila je Nadera sa izvesnom žestinom u trenutku kada je Elejna ušla u sobu. „To nije pošteno ako ona nije uzrok tome, ali rekla sam šta sam rekla.“

„Postupićeš kako moraš“, smireno odvrati Dorinda, ali po njenom pogledu reklo bi se da to nisu bile prve reči koje su o tome razmenile. „Možda ništa nećemo odložiti. A možda će Avijenda drage volje platiti tu cenu kako bi se pozdravila sa svojom sestrom.“

Elejna nije ni pokušala da se založi za Avijendu. Ništa ne bi vredelo. Što se Avijende tiče, ona je pokazivala takvu ravnodušnost da bi se Aes Sedai time ponosila, kao da joj ni najmanje nije bitno da li će je istući zbog tuđe krivice.

„Ovo je za tebe“, kaza Elejna, gurajući prsten i broš sestri u ruku. „Bojim se da to nisu darovi. Bela kula će hteti da joj se vrate. Ali koristi ih kako god da ti zatrebaju.“

Avijenda pogleda te stvari i oštro uzdahnu. „Čak i na pozajmicu, ovo je veliki dar. Sramotiš me, sestro, jer ja nemam oproštajni dar kojim mogu da ti uzvratim.“

„Daješ mi svoje prijateljstvo. Dala si mi sestru.“ Elejna oseti kako joj suza klizi niz obraz. Usiljeno se nasmeja, ali taj smeh beše slab i drhtav. „Kako možeš da kažeš da nemaš ništa da mi daš? Sve si mi dala.“

Suze su blistale i u Avijendinim očima. Iako su je druge gledale, ona čvrsto zagrli Elejnu. „Nedostajaćeš mi, sestro“, prošapta. „Srce mi je hladno kao noč.“

„I moje, sestro“, prošapta Elejna i odgovori na zagrljaj jednako snažno. „I ti ćeš meni nedostajati. Ali povremeno će ti dozvoljavati da me obilaziš. Ovo nije zauvek.“

„Ne, nije zauvek. Ali svejedno ćeš mi nedostajati.“

Da ih Dorinda nije uhvatila za ramena, možda bi onda zaplakale. „Avijenda, vreme je. Moramo da krenemo, ako hoćeš da ima bar nekih izgleda da izbegneš šibanje.“

Avijenda se ispravi i uzdahnu, pa obrisa oči. „Neka bi uvek našla vode i hlada, sestro.“

„Neka bi uvek našla vode i hlada, sestro“, odgovori Elejna. Aijelski pozdrav zvučao je nekako konačno, pa je stoga dodala: „Dok ti opet ne vidim lice.“

I tako brzo one odoše. I tako brzo, ona se oseti usamljeno. Avijendino prisustvo za nju je postalo sigurnost. Imala je sestru s kojom može da razgovara, da se smeje i s kojom može da deli nade i strahove – ali ta uteha je sada nestala.

Dok su se Avijenda i ona grlile, Esanda se iskrala iz prostorije, ali sada se vratila da bi na Elejninu glavu spustila krunicu kćeri naslednice – jednostavni zlatni krug koji joj na čelu drži jednu jedinu zlatnu ružu. „Kako oni plaćenici ne bi zaboravili s kime razgovaraju, moja gospo.“

Elejna nije ni shvatila da se pogurila sve dok nije ispravila ramena. Sestra joj je otišla, ali ona i dalje mora da odbrani grad i osvoji presto. Sada će dužnost morati da joj daje snagu.

16 Novi sledbenik