Bodež snova

Napolju, nedaleko od kuće, videla je dvojicu u crno odevenih Aša’mana, kao i sestre vezane za njih. Izbegavala ih je sve na gomilu koliko god je mogla – Aša’mane iz očiglednih razloga, a sestre zato što su podržavale Elaidu – ali ne možeš da provodiš vreme u istoj kući s drugim ljudima, čak i u kući velikoj i prostranoj kao što je Algarinova, i da izbegneš da naučiš da ih raspoznaješ. Arel Malevin bio je Kairhijenjanin, naizgled širi nego što zaista jeste, zato što je visok svega Lanu do nedara, a Donalo Sandomera Tairenac, s granatom u levom uhu i prosedom bradom podšišanom u šiljak i nauljenom, mada je ona čisto sumnjala da to njegovo naborano i preplanulo lice pripada jednom plemiću. Malevin je bio vezan sa Ajsling Nun, jednom Zelenom prekog pogleda, koja je prosipala krajišničke psovke takve da je i Lan znao ponekad da se lecne od njih. Ninaeva je žarko želela da ih razume, ali on je odbijao da joj ih objasni. Sandomerina zatočenica bila je Ajako Norsoni, sićušna Bela, talasaste, do pojasa duge crne kose, smeđe puti skoro kao Domanka. Delovala je stidljivo, što je među Aes Sedai prava retkost. Obe žene nosile su svoje šalove s resama, možda iz prkosa, mada – izgledalo je kao da se neobično dobro slažu s muškarcima. Ninaeva ih je često viđala kako prijatno čavrljaju, što teško da je ponašanje prkosnih zarobljenica. A pretpostavlja i da Logan i Gabrela nisu jedini koji dele krevet van bračne zajednice. To je sramotno.

Odjednom se vatre rasplamsaše ispod prozora, šest zahvatajući mrtve Troloke ispred Malevina i Ajslin, a sedam ispred Sandomere i Ajako, pa ona začkilji od zaslepljujućeg bleštanja. Bilo je to kao da pokušava da gleda u trinaest sunaca koji u podne peku s neba bez oblaka. Povezane su. To vidi po kretanju tokova saidara, ukočenom kao da se silom teraju na svoja mesta, a ne vode. Bolje reći, muškarci pokušavaju da ih prisile. To nikada ne uspeva sa ženskom polovinom Moći. Bila je čista Vatra i plamenovi su bili žestoki, mnogo jači nego što bi očekivala od čiste Vatre. Mada, naravno, oni koriste i saidin – a ko zna šta sve dodaju iz tog ubilačkog haosa? Ono malo čega je mogla da se seti od onoga kada je bila povezana s Random ubilo je u njoj svaku želju da se ikada više približi tome. Za svega nekoliko minuta vatre utrnuše, ostavljajući samo gomilice sivkastog pepela na ispečenoj zemlji, koja je izgledala tvrdo i ispucalo. To sigurno nije dobro za tlo.

„Lane, ovo ti začelo nije preterano zanimljivo. O čemu razmišljaš?“

„Mislim besposlene misli“, odgovori joj on, a njegova ruka pod njenom bila je tvrda kao kamen. Novi plamenovi blesnuše napolju.

„Podeli ih sa mnom.“ Pođe joj za rukom da tu rečenicu izgovori malčice upitno. Priroda njihovih zaveta njemu kao da je bila smešna, ali kada su nasamo – u potpunosti je odbijao da sledi i najmanje uputstvo. Molbe smesta ispunjava – pa, uglavnom – ali taj čovek bi bio u stanju da ostavi čizme blatnjave sve dok se blato ne skori na njima ako mu ona kaže da ga ne raznosi.

„Neprijatne su to misli, ali ako baš hoćeš. Mirdraali i Troloci navode me na razmišljanje o Tarmon Gai’donu.“

„To su zaista neprijatne misli.“

On klimnu, i dalje zureći kroz prozor. Lice mu je bilo bezizražajno – Lan bi mogao i Aes Sedai da uči skrivanju osećanja! Međutim, glas mu se malčice podiže. „Bliži se, Ninaeva, ali Al’Tor kao da misli da ima doveka da se igra sa Seanšanima. Dok mi ovde stojimo, Nakot Senke možda se kreće kroz Pustoš, pravo kroz...“ Usta mu se odsečno zatvoriše. Pravo kroz Malkijer, umalo da nije kazao. Mrtvi Malkijer, umorenu zemlju u kojoj se rodio. Bila je sigurna u to. On nastavi, kao da nije ni zastao. „Mogli bi da napadnu Šijenar, čitave Krajine – i to sledeče nedelje, ili sutra. A Al’Tor sedi i tka svoje seanšanske spletke. Trebalo bi da pošalje nekoga da ubedi kralja Easara i ostale da se vrate svojoj dužnosti duž Pustoši. Trebalo bi da sakupi svu vojnu silu koju može i da je povede na Pustoš. Poslednja bitka će se tamo voditi, kao i kod Sajol Gula. Rat je tamo.“

Tuga navre u njoj, ali nekako joj pođe za rukom da spreči da joj se čuje u glasu. „Moraš da se vratiš“, tiho mu kaza.

On napokon okrenu glavu i namršti se na nju. Bistre plave oči bile su mu tako hladne. U njima je manje smrti nego nekada, u to je sigurna, ali i dalje su tako hladne. „Meni je mesto s tobom, srce srca moga. Uvek i zauvek.“

Ona prikupi svu svoju hrabrost i zgrabi je tako snažno da ju je bolelo. Htela je da govori brzo, da izbaci iz sebe te reči pre nego što je hrabrost izda, ali primorala se da priča staloženo i ravnomerno. „Od tebe sam jednom čula jednu krajišku izreku. Smrt je lakša od pera, dužnost lakša od planine. Moja dužnost je ovde, da se staram da Alivija ne ubije Randa. Ali odvešću te u Krajine. Tvoja dužnost je tamo. Hoćeš li u Šijenar? Spomenuo si kralja Easara i Šijenar. A to je blizu Malkijeru.“