Bodež snova

Bio je tek dečačić kada su Troloci preplavili Malkijer i uopšte ne pamti tu zemlju – retko kada pomišlja na Malkijer, ta zemlja jeste mrtva i nestala – ali drago mu je što je pustio stričeve da mu daju hadori. Za drugim stolom, Managan se nadvikivao s tamnoputom Tairenkom, koja je nosila čipkani okovratnik i prilično bezvredne granatne minđuše u ušima. Njih dvoje su skoro nadglasali mladu ženu koja je na niskoj pozornici pored jednog od visokih kamenih ognjišta svirala dulčimeru sa udaraljkama. Taj vitki mladić odbio je hadori, kao i Gorenelin, koji je bio skoro Aldragoranovih godina. Gorenelin se naporno pogađao s dvojicom Altaraca maslinaste puti – jedan od njih je u levom uhu imao lep rubin – i Gorenelin se preznojavao. Niko ne viče na čoveka koji nosi hadori i mač, kao Aldragoran, a svi pokušavaju da izbegnu da ga nateraju da se oznoji. Takve ljude prati glas da su skloni iznenadnom i nepredvidljivom nasilju. Premda je retko kada bio primoran da se posluži mačem za pojasom, nadaleko se znalo da to ume i da hoće.

„Prihvatam, gazda Aldragorane“, reče Damentanis, gledajući svog sadruga ispod oka. Ne primećujući, Geraneos iskezi zube, verovatno se nadajući da će Aldragoran to prihvatiti kao osmeh. Aldragoran ga pusti da se provuče s tim. Napokon, on jeste trgovac. Ugled je lepa i krasna stvar kada ti pomaže prilikom pogađanja, ali samo budala traži borbu.

Ilijančev pisar, jedan bolesno mršav prosedi čovek – takođe Ilijanac – otključa njihov gvožđem okovani kovčeg s novcem, i to pod budnim okom njihova dva telohranitelja, mišićava čoveka sa onim čudnim bradama koje gornju usnu ostavljaju golom, u kožnim kaputima s našivenim čeličnim diskovima. Obojica su za pojasima nosila po mač i debelu motku. Iza Aldragoranovih leđa takođe je bio pisar, jedan Saldejac opakog pogleda, koji nije umeo da razlikuje jedan kraj mača od drugog, ali se on nikada i nije služio telohraniteljima. Doduše, imao je stražare u svom boravištu, ali ne telohranitelje. To je samo pojačavalo glas koji ga prati. I naravno – nije imao potrebe za njima. Kada je Damentanis potpisao dve menice i pružio tri kožne kese nabrekle od zlata – Aldragoran je prebrojao novčiće, ali se nije potrudio da ih izvaga – neke od tih debelih kruna iz deset različitih zemalja biće lakše od drugih, ali bio je voljan da prihvati neizbežni gubitak – Ilijanac je pažljivo pokupio dragulje, pa ih razvrstao u izguljene kožne kese koje su završile u kovčegu za novac. Ponudio im je još vina, ali debeli čovek je učtivo odbio, pa su njih dvojica otišla dok su njihovi telohranitelji između sebe nosili gvožđem okovani kovčeg. Nikako mu nije bilo jasno kako će ta dvojica bilo šta da štite s tolikim teretom. Kajakan je daleko od grada kojim vlada bezakonje, ali u poslednje vreme ima više lopova nego obično – više lopova, više ubica, više paljevina, više svakakvih vrsta zločina, a ludilo o kojem čovek jednostavno ne želi ni da razmišlja neće ni da pominje. Kako god, dragulji su sada Ilijančeva briga.

Rutan je otvorio Aldragoranov kovčeg za novac – dva nosača čekala su napolju da ga ponesu – ali on je sedeo i zurio u menice i kese. Upola više nego što je očekivao da dobije. Bez obzira na to što je u tim kesama bilo lakih novčića iz Altare i Murandije, dobio je u najmanju ruku upola više. Ovo će mu biti godina u kojoj će zaraditi najviše u životu – i to sve zahvaljujući tome što je Geraneos dopustio da ga savlada bes. Damentanis se bojao da se nakon toga dalje pogađa. Baš je divno kada čoveka bije određeni glas.

„Gazda Aldragorane“, obrati mu se jedna žena naslanjajući se na sto. „Rekli su mi da si ti trgovac koji se s mnogima dopisuje preko golubova.“

Naravno, najpre je – po navici – primetio njen nakit. Tanak zlatni prsten i duga ogrlica bili su ukrašeni veoma lepim rubinima, kao i jedna od njenih narukvica, ali i nekim bledozelenim i plavim kamičcima koji mu nisu bili poznati, te ih je stoga otpisao kao bezvredne. Zlatna narukvica na njenom levom zapešću, poprilično čudna stvar pljosnatim lančićima povezana sa četiri prstena na njenim prstima, pri čemu je sve to bilo tanano izrezbareno, nije bila ukrašena dragim kamenjem, ali u njene preostale dve narukvice bili su utisnuti lepi safiri i još onog zelenog kamenja. Na dva prstena na njenoj desnoj šaci takođe su bili ti zeleni kamičci, ali druga dva su nosila izuzetno lepe safire. Izuzetno lepe. A onda je primetio kako ona na toj šaci nosi i peti prsten, pribijen uz jedan od onih s bezvrednim kamenjem. Zlatnu zmiju koja grize sopstveni rep.