Bodež snova

„Mogao si da poneseš i Barjak Svetlosti i da povedeš počasnu stražu od njih hiljadu, a ne samo šest“, zajedljivo promrmlja Kecuejn, odmeravajući Device koje su pokušavale da se pretvaraju kako nemaju nikakve veze s Randovom družinom, istovremeno stojeći u širokom krugu oko nje, glava pokrivenih šoufama i s velovima koji su im visili niz grudi. Dve su bile Šaido i sevale su očima kad god bi ga pogledale. Koplja svih Devica bila su im na leđima, zadenuta kroz remenje njihovih navlaka za lukove, ali samo zbog toga što im je Rand rekao da će ih u suprotnom ostaviti i povesti nekog drugog. Nandera je bila uporna u tome da ga prati bar nekoliko Devica, zureći u njega onim svojim očima pogleda oštrog kao brušeni smaragdi. Nije ni pomišljao na to da odbije. Kao jedino dete neke Device za koje svaka Devica zna, mora da ispuni izvesne obaveze.

Taman je prikupio Tai’daišarove uzde, kad se odjednom jedna velika kola puna nekakvih sprava pojaviše tandrčući i šišteći, dok su varnice sevale kako su gvožđem okovani točkovi udarali o sivu kaldrmu dok su se kretala ulicom, otprilike brzinom kojom bi čovek mogao da lagano trči. Naprava kao da je iznojavala paru; jedna debela drvena greda kretala se gore-dole i gurala drugu, uspravnu gredu, dok je sivi dim kuljao iz metalnog dimnjaka; ali od konja nije bilo ni traga ni glasa, već se na prednjem delu kola videla samo nekakva neobična krma kojom su se okretali točkovi. Jedan od trojice ljudi na kolima povuče dugu vrpcu, a iz jedne cevi povrh ogromnog gvozdenog cilindra uz oštar pisak izlete para. Dok su posmatrači sve to gledali sa strahopoštovanjem – i možda zapušili uši – zaprega onog trgovca s račvastom bradom nije bila raspoložena za tako nešto. Divlje njišteći, konji pojuriše, rasterujući ljude i usput skoro izbacivši onog čoveka iz kočije pravo na glavu. Za njima uslediše psovke i nekoliko mazgi koje su se dale u galop s taljigama u koje su bile upregnute, dok su vozari zatezali dizgine a mazge se drale.

Držeći vranca kolenima – pošto je bio uvežban da bude bojni at, Tai’daišar je smeno poslušao, mada je i dalje frktao – i Rand je to zaprepašćeno gledao. Izgleda da je gazda Poel naterao svoje kočije na paru da rade. „Ali kako je to čudo dospelo do Tira?" naglas se zapita. Kada ga je poslednji put video, bilo je u Kairhijenskoj akademiji i kočilo se na svakih nekoliko koraka.

„To se zove konj na paru, milostivi“, reče jedan bosonogi deran prljavog lica, u dronjavoj košulji, skačući u mestu na pločniku. Čak je i pojas koji mu je držao vrečaste čakšire bio više iscepan nego ceo. „Video sam ga devet puta! Kom ga je video samo sedam.“

„Kočije na paru, Doni“, ubaci se njegov jednako odrpani drugar. „Kočije na paru.“ Ni jedan ni drugi nisu mogli da budu stariji od deset godina, a pre bi se reklo da su neuhranjeni nego mršavi. Njihove blatnjave noge, pocepane košulje i čakšire pune rupa značili su da žive van zidina, gde obitavaju najsiromašniji. Rand je u Tiru promenio čitav niz zakona, naročito one koji su teško pritiskali siromašne, ali nije mogao da promeni sve. Nije znao ni odakle da počne. Lijus Terin poče da trabunja o tome kako oporezivanje i novac uzrokuju stvaranje poslova, ali što se Randa tiče, sve je to imalo smisla taman kao da nasumice izgovara reči. Rand priguši njegov glas u zujanje, kao da sluša muvu s druge strane prostorije.

„Četiri takva upregnuta zajedno, jedan iza drugoga, dovukla su stotinu kola čak iz Kairhijena“, nastavi Doni, ne obraćajući pažnju na drugog dečaka. „Prelazili su skoro po stotinu milja svakodnevno, milostivi. Stotinu milja!“

Kom duboko uzdahnu. „Doni, bilo ih je šest i vukli su samo pedeset kola, ali prelazili su više od pedeset milja svakoga dana. Nekada i po stotinu dvadeset, kako sam čuo, a to je kazao jedan od paroljudi.“ Doni se okrenu i namršti se na njega, pa obojica stisnuše pesnice.

„Bilo kako bilo, to je izvanredno postignuće“, brzo im reče Rand, pre nego što krenu da razmenjuju udarce. „Evo.“

Zagrabivši u džep kaputa, izvadi dva novčića i baci obojici dečaka po jedan, i ne gledajući kakvi su. Zlato blesnu kroz vazduh pre nego što dečaci žudno zgrabiše novčiće. Iznenađeno se zgledavši, odjuriše kroz kapiju što su brže mogli, nesumnjivo se pribojavajući da će tražiti novac natrag. Njihove porodice mogu mesecima živeti od toliko zlata.

Min je gledala za njima s licem što je odražavalo jad i bedu koji su odjekivali kroz vezu čak i pošto je odmahnula glavom i naterala sebe da izgleda spokojno. Šta li je videla? Verovatno smrt. Rand oseti gnev, ali ne i tugu. Koliko će desetina hiljada ljudi umreti pre nego što se Poslednja bitka okonča? Koliko njih će biti deca? U njemu nije ostalo nimalo mesta za tugu.