Bodež snova

„Vrlo velikodušno“, kaza mu Ninaeva napetim glasom, „ali hoćemo li čitavo jutro provesti stojeći ovde?“ Kočije na paru brzo su se gubile s vidika, ali njena punačka smeđa kobila i dalje je usplahireno duvala i zabacivala glavu, a njoj je bilo teško da savlada životinju iako ova po prirodi beše krotka. Ninaeva je bila daleko od dobrog konjanika, kakvim sebe smatra. Kad je već kod toga, i Minin at, dugovrata siva kobila iz Algarinove konjušnice, poigravala je toliko da ju je samo Minina ruka u crvenim rukavicama koja je čvrsto držala uzde sprečavala da ne odjuri, a i Alivijin riđan je pokušavao da poigrava, mada je nekadašnja damane upravljala njime jednako lako kao Kecuejn svojim doratom. Alivija ponekad ume da pokaže iznenađujuće darove. Od damane se očekivalo da dobro jašu.

Dok su ulazili u grad, Rand je bacio poslednji pogled za kočijama na paru koje su se gubile u daljini. Teško da je izvanredno prava reč. Stotinu kola ili samo pedeset – samo – bolje je reći da je to neverovatno! Hoće li trgovci početi da se služe tim stvarima mesto konja? To teško da je verovatno. Trgovci su staromodni i suzdržani i nisu poznati po zdušnom prihvatanju novotarija. Iz nekog razloga, Lijus Terin se opet zasmeja.

Tir nije lep grad, kao što su Kaemlin ili Tar Valon, a malo se njegovih ulica može nazvati naročito širokim – ali velik je i prostran, jedan od najvećih svetskih gradova, i baš kao većina velikih gradova – izrastao je navrat-nanos. Duž tih zamršenih ulica crepom pokrivene gostionice i šindrom pokrivene konjušnice, blago zakošenih rubova krovova, bile su podignute rame uz rame s dvorovima sa četvrtastim belim kupolama i visokim balkonima okruženim kulama, koje su se često završavale šiljatim vrhovima. Visoke kupole i kule belasale su se na ranom jutarnjem suncu. Kovačke i nožarske radnje, krojačke i kasapske, tkačke radnje i ribarnice gurale su se uz mermerne građevine visokih bronzanih dveri iza debelih belih stubova, koje su bile sedišta esnafa, banke i trgovačke berze.

U to doba dana, ulice su i dalje bile u dubokoj senci, ali vrvele su od one čuvene južnjačke marljivosti. Nosiljke koje su nosila po dva vitka čoveka vijugale su kroz gomilu skoro jednako brzo kao deca koja su trčala i igrala se, dok su se otvorene i zatvorene kočije s četvoročlanim ili šestočlanim zapregama kretale jednako sporo kao taljige i kola, koja su mahom vukli veliki volovi. Nosači su išli, nogu pred nogu, sa zavežljajima na motkama postavljenim na ramena po dvojice ljudi, dok su šegrti na leđima nosili umotane ćilime i kutije s rukotvorinama svojih majstora. Ulični prodavci su na sav glas nudili svoju robu na poslužavnicima ili ručnim kolicima – pribadače i trake, nekoliko njih s pečenim lešnicima i pitama s mesom – dok su akrobate, žongleri ili muzičari izvodili tačke skoro na svakom uglu. Čovek nikada ne bi ni pomislio da je to grad pod opsadom.

Ali nije sve bilo tako spokojno. Bez obzira na to što je rano jutro, Rand je primetio kako iz gostionica i krčmi izbacuju pijanice, kao i toliko tuča i ljudi koji se rvu po kaldrmi da se činilo da tek što prođu jednu tuču, smesta ugledaju drugu. Kroz gužvu se kretao popriličan broj očiglednih oružnika, s mačevima za pojasevima i širokim rukavima vunenih kaputa s prugama u bojama raznih kuća, ali čak ni oni sa oklopnim prsnicima i kalpacima nisu ni mrdali da rasturaju tuče. U popriličan broj tih borbi bili su umešani sami oružnici – jedni protiv drugih, protiv Morskog naroda, protiv loše odevenih ljudi koji su možda težaci, šegrti ili kostolomci. Vojnici koji nemaju šta da rade počnu da se dosađuju, a vojnici koji se dosađuju počnu da pijanče i da se tuku. Drago mu je što vidi da je pobunjeničkim oružnicima dosadno.

Device, koje su promicale kroz gomilu i dalje pokušavajući da se pretvaraju kako nikakve veze nemaju s Random, privlačile su zbunjene i radoznale poglede, mahom tamnoputog Morskog naroda, mada ih je pratio buljuk dece, zverajući u njih. Tairenci, koji mahom nisu bili preterano svetlije puti od Morskog naroda, već su videli Aijele pa čak i da su se pitali zašto su se ovi vratili u grad, izgleda da su toga jutra imali neka druga i daleko važnija posla. Ni Randa ni njegove ostale saputnike niko nije dvaput pogledao. Na ulicama je bilo i drugih muškaraca i žena u sedlima, mahom stranaca – ovde bledoputi trgovac iz Kairhijena, u tamnom kaputu, tamo jedan Arafeljanin sa srebrnim zvončićima prikačenim na tamne pletenice, ovamo jedna Domanka bakrene puti, u skoro potpuno prozirnoj jahaćoj haljini jedva pokrivenoj plaštom, dok su je pratile dve mrcine od telohranitelja u kožnim kaputima opšivenim čeličnim diskovima, a onamo Šijenarac glave izbrijane, izuzev sedog perčina, i košulje do pucanja zategnute preko trbuha. Čovek u Tiru ne može da mrdne ni deset koraka a da ne vidi strance. Tairenska trgovina ima duge ruke.