Bodež snova

Gostioničar trepnu. „Ništa, milostivi. Nikad ga u životu nisam video. Hoćeš jednu sobu, milostivi?“ Pogled mu prelete preko Min i ostalih žena, pa poče da mrda usnama kao da ih prebrojava.

„Ako na umu imaš išta nedolično, gazda Saranče“, uvređeno mu se obrati Ninaeva, cimajući pletenicu koja je visila iz kapuljače njenog plašta, „bolje bi ti bilo da razmisliš još jednom, pa i dvaput – pre nego što ti izvučem uši.“ Min tiho zasikta, a jedna ruka joj polete ka drugom zapešću, pre nego što shvati šta radi i prestade. Svetlosti, kako se brzo hvata noževa!

„Šta nedolično?“, zbunjeno upita Alivija. Kecuejn frknu.

„Jednu sobu“, strpljivo potvrdi Rand. Žene uvek nađu razlog da se uvrede, pomislio je. Ili je to bio Lijus Terin? Nelagodno slegnu ramenima, osećajući samo malčice razdraženosti, ali jedva mu pođe za rukom da mu se ona ne čuje u glasu. „Najveću sobu koju imaš s pogledom na Kamen. Nije nam potrebna na dugo. Do večeras ćeš opet moći da je izdaš. Ali na5i konji će možda morati da ostanu kod tebe dan ili dva.“

Izraz olakšanja lagano preplavi Sarančeovo uzano lice, mada mu se glas ispuni očigledno lažnim žaljenjem. „Milostivi, sa žaljenjem moram da ti kažem kako je moja najveća soba zauzeta. Zapravo, sve moje velike sobe su zauzete. Ali biće mi više nego drago da te otpratim uz ulicu do Tri meseca i...“

„Fuj!“ Kecuejn smače kapuljaču otkrivajući lice i neke od zlatnih ukrasa u njenoj kosi. Bila je ledeno staložena, pogleda neumoljivog. „Dečko, mislim da možeš iznaći neki način da ta soba postane dostupna. Mislim da bi ti bolje bilo. Dobro ga plati“, dodade Randu, dok su se njeni ukrasi njihali na lančićima. „To je bio savet, a ne naređenje.“

Saranče žurno prihvati Randovu debelu zlatnu krunu – malo je verovatno da čitava gostionica toliko zaradi za više od nedelju dana – ali zbog Kecuejninog bezvremenog lica potrčao je uza stepenište u zadnjem delu trpezarije i vratio se za svega nekoliko minuta, pa ih poveo do jedne sobe na spratu, zidova obloženih tamnim uglačanim drvetom, u kojoj je bio krevet sa izgužvanom posteljinom, dovoljno širok da u njemu spava troje. Nalazio se između dva prozora kroz koje je pucao vidik na Kamen kako se uzdiže iznad gradskih krovova. Prethodni gost koji je boravio u toj sobi izbačen je tako brzo da je za sobom ostavio vunenu čarapu zgužvanu u podnožju kreveta, kao i izrezbareni rožani češalj na umivaoniku u uglu. Gostioničar je ponudio da im neko donese bisage, kao i vino, pa se izgleda iznenadio kada ga je Rand odbio, ali jedan pogled na Kecuejnino lice bio je sasvim dovoljan da se opet žurno pokloni i izađe iz sobe.

Kakve su sobe u gostionicama, ta je bila poprilično velika, ali ne u poređenju s većinom prostorija u Algarinovoj vlastelinskoj kući, a kamoli u nekoj palati. Naročito kada je u njoj skoro deset ljudi. Zidovi kao da su se zatvorili oko Randa. Iznenada ga nešto steže u grudima. Borio se za svaki dah. Veza se odjednom ispuni saosećanjem i zabrinutošću.

Kutija, prodahta Lijus Terin. Moram da izađem iz kutije!

Ne skidajući pogled s prozora – bilo je neophodno da može videti Kamen, a to što je gledao prostor između Zmaja i Kamena, nebo iznad njega, malo mu je pomoglo da lakše diše, ali samo malo – ne skidajući pogled s neba iznad Kamena, svima je naredio da stanu uza zidove. Hitro ga poslušaše. Pa, Kecuejn ga oštro pogleda pre nego što koracima skladnim kao da lebdi ode do zida, a Ninaeva frknu pre nego što odskakuta, ali ostale se brzo pomeriše. Ako misle da on želi prostor zarad bezbednosti, delimično su u pravu. Time što su mu se sklonile iz vidnog polja postiglo se da prostorija izgleda malo veće. Samo malo, ali svaki palac mu donosi pravo olakšanje. Veza je bila ispunjena zabrinutošću.

Moram da izađem, zaječao je Lijus Terin. Moram da izađem.

Čeličeći se zbog onoga što je znao da će uslediti, pazeći na Lijusa Terina, Rand zagrabi mušku polovinu Istinskog izvora i saidin pokulja u njega. Je li luđak pokušao da ga zgrabi pre njega? Svakako se očešao o saidin, dodirnuo ga, ali ipak je bio Randov. Planine ognja što su se kršile u vatrenim lavinama pokušaše da ga sprže. Talasi naspram kojih je led topao pokušaše da ga smrve u pomahnitalom uskomešalom moru. Osećao se veličanstveno, iznenada toliko ispunjen životom kao da je pre toga mesečario. Čuo je kako svi u prostoriji dišu, video veliki barjak povrh Kamena tako jasno da mu se činilo kao da bezmalo može da razazna tkanje tkanine. Dvostruka rana na njegovom boku buktala je od bola kao da pokušava da mu se istrgne iz tela, ali pošto je bio pun Moći, imao je snage da zanemaruje taj bol. Činilo mu se da bi mogao da zanemari i ubod mačem.