Bodež snova

Kamen je po svemu podsećao na dvorac, od svilenih tapiserija i skupocenih prostirki u hodnicima, izatkanih u Tarabonu, Altari i Tiru, pa sve do zlatnih postolja na kojima su stajale svetiljke ispred ogledala što služe da pojačavaju svetlost. Kovčezi poredani uz kamene zidove možda služe za skladištenje stvari koje su slugama potrebne za čišćenje, ali načinjeni su od retkih vrsta drveta, a često i kitnjasto izrezbareni i uvek pozlaćeni. U nišama su bile zdele i vaze od porcelana Morskog naroda, tanke kao listovi i toliko skupocene da koštaju mnogostruku svoju težinu u zlatu, ili veliki kipovi načičkani draguljima – korak visoka statua zlatnog leoparda s rubinskim očima koji pokušava da obori srebrnog jelena rogova prekrivenih biserjem; još veći zlatni lav sa smaragdnim očima i rubinima mesto kandži; ali i druge statue toliko nakićene draguljima da se metal nije ni video. Sluge u crno-zlatnim livrejama klanjale su se ili padale u naklone dok se Rand peo kroz Kamen, pri čemu su se oni koji su ga prepoznali klanjali zaista duboko. Neki su razrogačili oči kada su ugledali Device kako idu za njim, ali njihovo iznenađenje nikako nije uticalo na to koliko se brzo klanjaju.

Premda po svemu podseća na dvorac, Kamen je ipak sazdan za rat, kako spolja tako i iznutra. Gde god da se dva hodnika ukrste, tavanica je bila načičkana streljanama, kao i zidovi neposredno ispod tavanica između tapiserija. Streljane behu zakošene tako da pokrivaju hodnike u oba smera, a nije bilo nijednog širokog stepeništa na kojem prorezi za strelce nisu bili postavljeni tako da čitavo stepenište ne može da se zaspe kišom strela s lukova ili samostrela. Samo je jednom napadaču u istoriji uspelo da se probije u Kamen – Aijelima – a oni su pregazili protivnike prebrzo da bi se mnoge od tih odbrana primenile, ali svaki drugi neprijatelj kojem pođe za rukom da uđe u Kamen moraće da plati danak u krvi za svaki hodnik. Samo što je Putovanje zanavek promenilo ratovanje. Putovanje, ognjeni pupoljci i još gomila toga. Onaj danak u krvi i dalje će morati da se plati, ali kameni zidovi i visoke kule više ne mogu da zadrže napadače. Aša’mani su postigli da Kamen postane suvišan baš kao što su to bronzani mačevi i kamene sekire na koje su ljudi za vreme Slamanja često spadali. Najstariju utvrdu čovečanstva pregazilo je vreme.

Veza sa Alanom vodila ga je sve više i više, sve dok nije došao do jednih visokih uglačanih vrata sa zlatnim leopardima mesto kvaka. Ona je s druge strane. Svetlosti, ali došlo mu je da povrati. Pribravši se, on otvori jedno krilo i uđe, ostavljajući Device da čuvaju stražu. Min i ostale uđoše za njim.

Primaća soba bila je puna ukrasa skoro koliko njegove odaje u Kamenu. Zidovi su bili načičkani širokim svilenim tapiserijama s prizorima iz lova i bitaka, veliki šareni tarabonski tepih na podu vredeo je dovoljno zlata da se poveće selo hrani godinu dana, a ognjište od crnog mermera bilo je dovoljno visoko da čovek uđe u njega i dovoljno široko da osmorica stanu rame uz rame. Svaki delić nameštaja, u potpunosti izrađenog od punog drveta, bio je izrezbaren, pozlaćen i načičkan draguljima, kao i visoke zlatne podne svetiljke, čiji je ogledalima pojačani plamen pridodavao svetlost onoj koja je u prostoriju dolazila kroz staklenu tavanicu.

Jedan zlatni medved s rubinskim očima i srebrnim kandžama i zubima, više od koraka visok, stajao je na pozlaćenom postolju na jednoj strani prostorije, dok je istovetno postolje nosilo bezmalo jednako visokog orla smaragdnih očiju i rubinskih kandži. Za Tir to su bile svedene statue.

Sedeći u naslonjači, Alana diže pogled kada on uđe i pruži zlatni pehar jednoj od dve mlade služavke u crnom i zlatnom da ga napuni tamnim vinom iz visokog zlatnog ibrika. Vitka, u sivoj jahaćoj haljini sa zelenim prugama, Alana je bila toliko prelepa da je Lijus Terin zapevušio sebi u bradu. Rand se skoro uhvati za ušnu resicu pre nego što odsečno spusti ruku, odjednom ne znajući je li taj pokret bio njegov ili ludakov. Ona se nasmeši, premda mrko, prelazeći pogledom preko Min i Ninaeve, Alivije i Kecuejn, a kroz vezu se pronese njena sumnjičavost, dok gnev i nadurenost ne treba ni spominjati. Poslednja dva osećanja razbuktaše se kada pogleda Kecuejn. Ali kada joj pogled pade na njega, radost se izmeša sa svim tim ostalim. Mada, to joj se nije čulo u glasu. „Ma ko bi te očekivao, moj gospodaru Zmaju?“, promrmlja ona, malčice zajedljivo izgovarajući njegovu titulu. „Pravo iznenađenje, zar nije tako, moj lorde Astorile?“ Dakle, ipak nikoga nije upozorila. Zanimljivo.