Bodež snova

Ali saidin je bio praćen neumitnom silnom mučninom, bezmalo nesavladivom željom da se presamiti i povrati sve što je u životu pojeo. Kolena mu zaklecaše od toga. Borio se protiv toga jednako snažno kao protiv Moći, a sa saidinom se uvek mora boriti. Ili čovek prisili saidin da mu se pokorava, ili ga saidin uništi. Lik čoveka iz Šadar Logota na tren zalebde u njegovoj glavi. Izgledao je besno – i skoro kao da će mu se smučiti. Nesumnjivo da je u tom trenutku bio svestan Randa, baš kao i Rand njega. Da se dlaka pomeri u ma kom smeru, njih dvojica bi se dodirnuli. Samo dlaka.

„Šta je bilo?“, htede da čuje Ninaeva, približavajući se i zabrinuto ga zagledajući. „Sav si posiveo u licu.“ Krenu da ga uhvati za glavu, a on se sav naježi.

Odgurnu joj ruke. „Dobro sam. Odalji se.“ Ona stade i uputi mu jedan od onih pogleda koje žene kao da nose u džepovima. Taj je pogled govorio kako zna da on laže, bez obzira na to što ne može da dokaže. Da li one te poglede vežbaju ispred ogledala? „Odalji se, Ninaeva.“

„Ninaeva, on je dobro“, reče joj Min, mada je i ona bila malčice siva u licu, a obema šakama u crvenim rukavicama držala se za trbuh. Ona zna.

Ninaeva šmrknu na njega, mršteći se, ali naposletku mu se skloni s puta. Možda je Lanu dojadilo, pa je pobegao. Ne, to se nije desilo. Lan je ne bi ostavio a da mu ona to ne kaže, a i tada samo na onoliko koliko je neophodno. Gde god da je, Ninaeva zna i verovatno ga je ona tamo i poslala iz nekih sopstvenih razloga. Aes Sedai i njihove krvave tajne.

On usmeri, Duh sa dodirom Vatre, i poznati uspravni srebrni prorez pojavi se u podnožju kreveta, pa onda kao da se okrenu i otvori se pogled na ogromne stubove u tami. Jedino osvetljenje bila je svetlost koja je dopirala iz same gostionice. Otvor je lebdeo nekoliko palaca nad podom ništa veći od vrata te sobe, ali čim se do kraja rastvorio, tri Device – već pod velovima – proleteše vadeći koplja, a Rand se opet naježi kada Alivija skoči za njima. Sama je sebi nametnula dužnost da ga štiti, ali gledala je na nju jednako ozbiljno kao Device.

Ali tu neće biti zasede, niti opasnosti, pa je on zakoračio kroz prolaz i spustio se dole. Na suprotnom kraju, kapija je bila više od stope iznad ogromnih sivih kamenih ploča, koje on nije želeo da ošteti više nego što je to već učinio. Bilo je to Srce Kamena, a pošto je bio pun Moći i pošto se iz sobe u Zmaju svetlost prosipala kroz kapiju, video je uzanu rupu u jednoj ploči gde je zario Kalandor u pod. Ko ga isuče – slediće kasnije. Promišljao je dugo i pomno pre nego što je poslao Narišmu da mu donese Kalandor. Kako god da su Proročanstva mislila da će ga taj čovek slediti, Narišma danas ima druge obaveze. Bio je okružen šumom ogromnih stubova od crvenog kamena, koji su se pružali visoko u tamu što je krila ugašene zlatne svetiljke i zasvođenu tavanicu ispod velike kupole. Bat njegovih čizama šuplje je ječao u toj ogromnoj odaji, pa čak i šapat meke obuće Devica. U tom prostoru, osećaj sputanosti potpuno je nestao.

Min skoči odmah za njim – u obema rukama držeći noževe za bacanje i okrećući glavu, šestareći pogledom po mraku – ali Kecuejn, stojeći na rubu kapije, kaza: „Dečko, ja ne skačem sem ako to baš ne moram.“ Pruži mu ruku, čekajući da je on prihvati. On joj pomože da se spusti, a ona mu klimnu u znak zahvalnosti. To je moglo da predstavlja znak zahvalnosti. Ali moglo je i da znači: „Vala, bilo je krajnje krvavo vreme.“ Jedna kugla svetlosti pojavi se nad njenim naviše okrenutim dlanom, a jedan tren kasnije i Alivija uzdiže svetlosnu kuglu. Te dve kugle stvoriše lokvu sjaja od koje mrak oko njih još više potamne. Ninaeva takođe zatraži pomoć, samo što je bila dovoljno pristojna da mu mrmljajući zahvali – pa onda i ona brzo stvori svoju svetlosnu kuglu – ali kada pruži ruku jednoj od Devica – mislio je da je to bila Sarendra, jedna od Šaidoa, mada je od njenog lica video samo plave oči iznad crnog vela – ona prezrivo zastenja i skoči dole, s kopljem u ruci, a za njom skočiše još dve. On pusti kapiju da se zatvori, ali zadrža saidin u sebi iako mu se i u trbuhu i u glavi komešalo. Nije očekivao da će opet morati da usmerava pre nego što ode iz Kamena, ali nije želeo ni da pruži Lijusu Terinu još jednu priliku da zgrabi Moć.

Moraš da mi veruješ, procedio je Lijus Terin. Ako hoćemo da dospemo do Tarmon Gai’dona kako bismo mogli da umremo, moraš da mi veruješ.

Jednom si mi kazao da nikom ne verujem, pomislio je Rand. Uključujući i tebe.

Samo luđak nikome ne veruje, prošaptao je Lijus Terin. A onda naglo zajeca. O, zašto mi je luđak u glavi? Rand potisnu taj glas.