Bodež snova

„Veoma prijatno iznenađenje“, kaza stariji čovek u kaputu s crveno-plavim prugastim rukavima, ustajući da se pokloni, gladeći nauljenu bradu, potkresanu u šiljak. Lice visokog lorda Astorila Damare bilo je naborano, kosa koja mu je padala do ramena bela kao sneg i retka, ali leđa su mu bila prava a pogled njegovih tamnih očiju oštar. „Već se neko vreme nadam ovom danu.“ Opet se pokloni, ka Kecuejn, a nakon jednog trenutka i Ninaevi. „Aes Sedai" reče. Bilo je to veoma uljudno za Tir, gde je usmeravanje – ako već ne i Aes Sedai – bilo zabranjeno pre nego što je Rand izmenio zakon.

Darlin Sisnera, visoki lord i domostrojitelj u Tiru u ime Ponovorođenog Zmaja, u zelenom svilenom kaputu sa žutim prugama na rukavima i zlatom ukrašenim čizmama, bio je nešto niži od Randa, za nepunu glavu, kratko ošišane kose i šiljate brade, istaknutog nosa i plavih očiju kakve su u Tiru prava retkost. Te oči se razrogačiše kada se okrenu, prekidajući razgovor s Karalin Damodred pored ognjišta. Rand se lecnu kada ugleda kairhijensku plemkinju, mada je očekivao da će se tu susresti s njom. Litanija kojom se služio da prekali svoju dušu skoro mu krenu u glavi pre nego što stiže da je zaustavi. Niska, vitka i bleda, s krupnim tamnim očima i malim rubinom koji joj je sa zlatnog lančića upletenog u crnu kosu što joj je u talasima padala na ramena visio na čelu, bila je slika i prilika svoje rođake Moiraine. Nosila je ni manje ni više nego dugi plavi kaput, ukrašen zlatovezom svuda izuzev uspravnih crvenih, zelenih i belih pruga koje su se pružale od okovratnika do ruba, preko uskih zelenih čakšira i plavih čizama s visokim potpeticama. Izgleda da se moda ipak raširila. Ona se svejedno nakloni, mada je to izgledalo čudno u toj odeći. Lijus Terin još jače zapevuši, tako da Rand požele da taj čovek ima lice u koje može da ga udari. Moiraina je uspomena koja služi da mu očvrsne dušu, a ne da se na nju pevuši.

„Moj gospodaru Zmaju“, kaza Darlin ukočeno se poklonivši. On nije bio čovek naviknut da prvi pozdravlja. Nije uputio naklon ka Kecuejn, već ju je samo oštro pogledao pre nego što je naizgled potpuno zanemario njeno prisustvo. Ona je neko vreme u Kairhijenu njega i Karalin držala kao „goste“. Malo je verovatno da će on to zaboraviti, ili oprostiti. Na pokret njegove ruke, dve služavke požuriše da ponude vino. Kao što se i moglo očekivati, Kecuejn sa svojim bezvremenim licem dobi prvi pehar, ali – iznenađujuće – Ninaeva dobi drugi. Ponovorođeni Zmaj je jedno, ali žena koja nosi prsten Velike zmije nešto je sasvim drugo, čak i u Tiru. Zabacivši plašt, Kecuejn se povuče do zida. Ne liči na nju da se povlači, mada odatle može da sve istovremeno drži na oku. Alivija stade pored vrata, nesumnjivo iz sličnog razloga. „Drago mi je što vidim da ti je bolje nego kada smo se poslednji put sreli“, nastavi Darlin. „Učinio si mi veliku čast. Mada još postoji mogućnost da ću zbog nje izgubiti glavu, ako tvoje Aes Sedai ne ostvare bolji napredak nego do sada.“

„Darline, nemoj da se duriš“, promrmlja Karalin, a njen baršunasti glas zvučao je kao da joj je to smešno. „Muškarci se baš dure, zar ne, Min?“ Iz nekog razloga, Min se odsečno nasmeja.

„Šta vi tražite ovde?“, Rand zatraži da čuje od dvoje ljudi koje nije očekivao da će sresti. Prihvati pehar od jedne služavke, dok se druga kolebala između Min i Alivije. Min pobedi, možda stoga što je Alivijina plava haljina bila jednostavna. Srkućući vino, Min priđe do Karalin – na jedan Kairhijenjankin pogled, Darlin se cereći se udalji – i dve žene stadoše jedna uz drugu, šapćući. Pun Moći, Rand je mogao da čuje poneku reč. Svoje ime, Darlinovo.

Vejramon Sanijago, takođe visoki lord Tira, nije bio nizak i stajao je pravo kao mač, ali pomalo je podsećao na petla na bunjištu. Njegova proseda brada, potkresana u šiljak i namazana uljem, skoro da je podrhtavala od ponosa. „Zdravo bio, Gospodaru Jutra“, kaza klanjajući se. Ili bolje reći, zapoja te reči. Vejramon je sklon pojanju i blagoglagoljanju. „Zašto sam ovde, moj gospodaru Zmaju?“ Zvučao je zbunjeno na to pitanje. „Pa, kada sam čuo da je Darlin opsednut u Kamenu, šta sam drugo mogao da uradim nego da mu priteknem u pomoć? Plamen mi dušu spalio, pokušao sam da nagovorim još neke da mi se pridruže. Brzo bismo završili sa Estandom i tom gomilom, zaklinjem se!“ Stisnu pesnicu da bi pokazao kako bi on to smrvio pobunjenike. „Ali samo je Anaijela imala hrabrosti. Kairhijenjani su svi do jednoga golubijeg srca!“ Karalin zastade u razgovoru sa Min i tako ga pogleda da bi on krenuo da traži prostrelnu ranu samo da je taj pogled primetio. Astoril napući usne i zagleda se u vino.