Bodež snova

Ubrzo se našao na ulici koja je vodila pravo prema trgu što s tri strane okružuje Kamen, ali nije imao nikakve namere da jaše pravo tamo. Najpre, sve ogromne gvožđem okovane kapije čvrsto su zamandaljene, a potom – vidi nekoliko stotina oružnika na kraju ulice. Očekivao je da će ih biti pred svim kapijama. Oni teško da odaju utisak ljudi koji drže pod opsadom jednu tvrđavu. Izgledalo je kao da lenčare bez ikakvog reda – mnogi su skinuli kalpake i oslonili halebarde uz zgrade duž ulica, dok su služavke iz obližnjih krčmi i gostionica šetale među njima i nosile na poslužavnicima krčage piva ili vina – ali krajnje je neverovatno da će biti ravnodušni ako neko pokuša da uđe u Kamen. Naravno, nije da bi mogli da ga zaustave. Nekoliko stotina ljudi on može da razveje kao moljce.

Ali nije došao u Tir da bi bilo koga ubio, sem ako ne bude morao, pa je stoga ujahao u dvorište za konje jedne gostionice krova pokrivenog šindrom. Ta trospratnica od tamnosivog kamena delovala je kao da joj posao dobro ide. Natpis pred vratima bio je sveže oslikan – i to ni manje ni više nego grubom predstavom stvorenja koja su mu bila obmotana oko podlaktica. Slikar je očigledno zaključio da je stvor nezanimljiv onakav kakav mu je opisan, jer je dodao duge oštre zube i kožna rebrasta krila. Krila! Izgledala su skoro kao preslikana s neke od onih seanšanskih letećih zveri. Kecuejn pogleda natpis i frknu. Ninaeva ga pogleda i zakikota se – kao i Min!

Čak i pošto je Rand bosonogim konjušarima dao srebrnjake da istimare konje, zurili su u Device više nego u novčiće, ali ništa više nego što su to činili gosti u Zmajevoj trpezariji visoke tavanice. Kada Device uđoše za Random i ostalima, noseći male štitove od volujske kože u rukama i s vrhovima kopalja koja su im štrčala nad glavama, razgovor zamre. Muškarci i žene, mahom u jednostavnoj, premda dobro skrojenoj vunenoj odeći, okrenuli su se u stolicama niskih naslona kako bi se zablenuli u njih. Izgledalo je kao da su to srednje uspešni trgovci i imućnije zanatlije, ali zevali su zgranuto kao seljaci kada prvi put dođu u grad. Služavke – u tamnim haljinama visokih okovratnika i s kratkim belim keceljama – prestale su da trčkaraju i iskolačile oči nad svojim poslužavnicima. Čak je i žena koja je između dva kamena ognjišta, ugašena pošto je jutro bilo lepo, udaraljkama svirala po dulčimeri – utihla.

Veoma tamnoput čovek gusto ukovrdžane kose, koji je sedeo za jednim četvrtastim stolom pored vrata, kao da nije ni primetio Device. Rand je isprva pomislio da je reč o nekom pripadniku Morskog naroda, premda je bio u čudnom kaputu bez okovratnika ili suvrataka, nekada belom ali sada sasvim izgužvanom i prepunom mrlja. „Kad ti kažem, imam mnogo, mnogo... crva koji prave... da, prave... svilu na brodu“, kolebljivo je govorio neobičnim pevušećim naglaskom. „Ali moram da ih... hranim... dudom... da, dudovim lišćem da ih hranim. Bićemo bogati.“

Njegov sadrug za stolom nehajno odmahnu dežmekastom rukom, ne skidajući pogled sa Devica. „Crvi?“, rasejano upita. „Svi znaju da svila raste na drveću.“

Zalazeći dublje u trpezariju, Rand odmahnu glavom dok mu je gostioničar prilazio. Crvi! Kakve sve priče ljudi neće izmisliti da bi od drugoga izvukli pare.

„Moj lorde, moje gospe, Agardo Saranče vama na usluzi“, kaza visoki proćelavi čovek, duboko se klanjajući i šireći ruke. Nisu svi Tairenci tamnoputi, ali on je svetle puti skoro kao da je Kairhijenjanin. „Kako mogu da vas uslužim?“ Pogled njegovih tamnih očiju neprestano je lutao prema Devicama i svaki put kada bi se to desilo, cimnuo bi svoj dugi plavi kaput kao da mu je odjednom pretesan.

„Hoćemo sobu s dobrim pogledom na Kamen“, odgovori Rand.

„Upravo crvi prave svilu“, otegnu čovek iza njega. „Očiju mi.“

Na taj poznati naglasak, Rand se munjevito okrenu i zateče Aliviju kako sva razrogačena i prebledela zuri u čoveka u tamnom kaputu koji je upravo izlazio na ulicu. Rand opsova i potrča ka vratima, ali blizu desetak ljudi u tamnim kaputima udaljavalo se od gostionice i bilo koji od njih je mogao da progovori. Nije bilo nikakvog načina da prepozna prosečno visokog i krupnog čoveka kojem je video samo leđa. Šta li Seanšani rade u Tiru? Da nisu u izvidnici zbog novih osvajanja? Tome će ubrzo stati u kraj. Međutim, okrenuo se od vrata žarko želeći da je mogao da se dočepa tog čoveka. Bolje bi bilo da zna nego da mora da pogađa.

On upita Aliviju je li ga dobro videla, ali ona samo nemo odmahnu glavom. I dalje je bila bleda. Sva je žestoka kada priča o tome šta bi uradila sul’dam kada joj padne šaka, ali kao da je bilo dovoljno da samo čuje naglasak svog rodnog kraja pa da se potrese. Nadao se kako se neće ispostaviti da joj je to slabost. Nekako će morati da mu pomogne, tako da on ne može priuštiti da ona bude slaba.

„Šta znaš o čoveku koji je upravo otišao?“, odlučno zatraži da čuje od Sarančea. „O onom koji je otegnuto pričao.“