Derviš i smrt

Bio je vedar taj moj drug sa zindanske halke, i razveselio me tom podrugljivom poukom. Razveselio i ohrabrio. Možda bi neko drugi rekao da su se dva vojnika u šumi rastali kao prijatelji, i to bi bila ružna laž, čak i da se tako desilo. Ovako, gorki svršetak priče je istinit možda najviše zato što sam se bojao da ih ne prikaže boljim nego što jesu. A opet (ovaj zaključak nisam mogao ni sam sebi razumno da objasnim), baš zato što je kraj surovo istinit, ostala je u meni djetinja misao, uporna nada, da su se ipak pomirili. Ako ne ova dva vojnika, onda možda neki drugi, jer i u toj priči umalo da se nije tako desilo. Iako to mome vojniku nije važno; on je pričao, da ne bi bio sam. Prošao je dosta svijeta, svašta je vidio, i umio je da ispriča zanimljivo, živo, nekako prisno, slatko, razbijajući moj strah da će mi biti teže s njim nego da tamnujem sam. Budio sam se u noći, osluškivao kako diše.

- Spavaš li? - pitao sam. - Pričaj, ako ne spavaš.

- Šta ćemo raditi kad sve ispričamo?

- Pričaćemo ponovo, drugim redom, naopako.

- A kad ispričamo i naopako?

- Onda ćemo umrijeti.

- Zadovoljni, kao ona dva vojnika.

- Zadovoljni kao dvije budale koje su izvršile dužnost.

- Gorak si - rekao je bez prijekora.

- Zar ti nisi?

- Nisam, zašto bih bio? Vidiš, ja sam pošao da ratujem, znači, pristao sam da budem ranjen, zarobljen, ubijen. Desilo se najlakše od svega, zašto da budem gorak?

Čim bi zažuborio njegov tihi glas, noć bi postala manje pusta. Gradio je između mene i sebe most od paučine, most od riječi, lepršale su iznad nas, u luku, izvirale i uvirale, on je izvor, ja ušće. Neka tajna se plela među nama, divna ludost što se zove govor, činila je čudo: dvije mrtve klade što su ležale jedna pored druge, odjednom su oživljavale, i nisu bile sasvim odvojene. Kad su nas zamijenili za neprijateljske zarobljenike, rastali smo se, bez žaljenja. On će uvijek naći slušaoce, jer su mu potrebni, a počeo sam da ih pronalazim i ja. Ljudi su mi postali bliži, zbog govora. Ne svi, naravno. Neki su gluhi za tuđe riječi, oni su nesreća i sebi i drugima. Ali uvijek treba pokušati. Pitaćeš: zašto? Nizašto. Da bude manje gluho i pusto. Još u samom početku, kad sam krenuo u trgovinu, čuo sam za jednu ženu u Višegradu, udovicu nekog spahije. Nikog nije imala osim sina, mladića od dvadeset godina. Možeš misliti kako ga je voljela, bio je sin - jedinac, u njemu je bio sav njen život. Kad je mladić poginuo u ratu, majka se izbezumila, najprije nije vjerovala, a onda se zatvorila u sobu, jela samo crni hljeb i pila vodu, spavala na golom podu, stavljajući svako veče na prsa teški crni kamen. Željela je da umre, a nije imala snage da se ubije. Ali, kao za pakost, smrt nikako nije dolazila. Dvadeset godina je tako živjela, o crnom hljebu i vodi, s teškim kamenom na prsima, sama kost i koža, posivjela, pocrnjela, okorjela, na panti da je visila ne bi bila gora, ali je živjela. Mene je naročito porazio onaj crni kamen što ga je svake noći stavljala na prsa, po tome sam nekako najviše osjetio kolika je njena muka. On me je i odveo do nje, taj kamen. Kuća je bila velika, na sprat, neokrečena, oronula, imanje oko kuće prostrano, začudo lijepo obrađeno, u kući samo jedna starica, godinama je posluživala spahinicu, i sama klonula. Ispričala je da pomoći nema, imanje je veliko, subaša se brine o svemu, ali spahinica neće da svida s njim račune, neće da primi novac, on ga ostavlja sebi a njima dvjema daje koliko da ostanu na životu, a Bog neće da je uzme sebi i da joj prekrati patnje. Slagao sam spahinici da mi je jedan moj prijatelj, i on je poginuo, pričao o njenom sinu, i da sam zato došao da je vidim, jer mi se čini kao da sam i njega poznavao. Slagao sam, jer je to bio jedini način da počne sa mnom razgovor. O sinu, naravno. Godinama je ćutala, godinama je čekala smrt, godinama mislila na njega, trujući se bolom, a sad je mogla da govori o njemu. Ja sam je pokrenuo.