Derviš i smrt

Ali sam se već pokajao što sam upitao, ne primijetivši zamku podmuklo mudre logike. Kako je to pametna i opasna misao! A naveo me na nju igrajući se.

Dobro je potkovan u svojoj nesigurnosti.

Nije mi smetalo što je tako, ništa mi njegovo više nije smetalo. Zavolio sam ga toliko, da sam, i prepirući se, davao mu za pravo. Bog mi je drag, i kad sam mislio da nema pravo.

Jedan jedini dan bez njega izgledao mi je pust i dug. Mirno sam sazrijevao u njegovoj sjenci.

Njegov otac je bez bojazni očekivao sve što ga može zadesiti, opsjednut oživljenom ljubavlju.

Nama dvojici Hasan je bio najpotrebniji čovjek na svijetu.

Zato sam se ražalostio, saznavši da ide na put.

Otišao sam njegovoj kući, nisam ga vidio cio dan i noć. Igrao je tavle s ocem, sjedeći uz njegovu postelju.

Starac se ljutio, bacajući kocke među crne i bijele trokutove:

- Pu, nalet te bilo, kako to padaš! Fazlija - tužio se momku - neće me zar.

- Jesi li huknuo u kocke, aga?

- Huknuo sam, ne pomaže. Je li Zejna tu? Da ih samo malo stavi među prsa.

- Sramota je, oče!

- Šta od mene može više biti sramota? Je li sramota, Fazlija?

- Nije, aga, Bože sačuvaj.

- Oče, bolje je da ih protrljaš o derviški rukav.

- Zaista? Nećeš se ljutiti, Ahmed-efendija? Bogami, pomaže.

- Drago mi je što si došao - nasmijao mi se Hasan.

- Nisam te vidio od juče.

- Pričekajte s razgovorom - ljutio se starac - dok dobijem. Sad me pošlo.

- Otac se oporavio.

- Hoćeš da kažeš da sam bijesan?

Zaista je dobio, i bio umoran i vedar od sreće. Ličio je na dijete, ličio je na Hasana.

- Idem na put, u Dubrovnik - obavijestio me Hasan, smješkajući se na oca, kao tobožnji krivac.

- Zašto ideš?

- Zbog trgovine. Idu i moji prijatelji, pa ćemo zajedno.

- Ide Latinka, pa ide i on. A trgovinu je izmislio.

- Nisam izmislio.

- Izmislio si. Da je zbog trgovine, uspio bih da te odvratim. Zbog nje ne mogu, preča je.

- Otac je svašta uobrazio.

- Je li? Ako sam ostario, nisam sve pozaboravljao. A što meni ponešto ne ide u glavu, to je druga stvar.

- Zar ima nešto što tebi ne ide u glavu?

- Ima.

Starac je govorio meni, kao da je ljut na Hasana.

- Ima. Ne ide mi u glavu da će on na put sa ženom i njenim mužem, zajedno. Ko je sad budala? Moj sin, ili taj Latinin?

- Ili obojica - smijao se Hasan, nimalo uvrijeđen. - Ti, izgleda, ne priznaješ prijateljstvo?

- Prijateljstvo? Sa ženama? Dijete moje od trideset godina, u što ti vijek prođe! Sa ženama je prijatelj samo kulambara.

Umiješao sam se u ovaj nezgodan razgovor, na koji se Hasan samo smijao:

- Možda je prijatelj s mužem.

- Tebi, Ahmed-efendija, ne treba zamjeriti, ti te stvari ne možeš znati. Kod njih muž uvijek prima ženine prijatelje, žena muževljeve nikad.

- Oče, uhvatiće te zaduha.

- Na tvoju nesreću, neće me uhvatiti zaduha, danas je vedar dan i lagan vazduh, uzalud me plašiš. Govorio sam mu: ako ti nije stalo do nje, ne gubi vrijeme uzalud; ako te neće, nađi drugu; ako je voliš i ako te voli, otmi je.

- U mog oca sve je jednostavno.

- A zašto ide, krošto ide s njima, neka đavo razumije. Sigurno je samo da vodi naoružane momke sa sobom, da njegove prijatelje ne napadnu hajduci. A zar njega ne mogu napasti hajduci? U nas je sve jednostavno! Jednostavnije je u vas, spetljani sine; sve vam je nerazumno.

- Kakvu si sad istinu rekao, oče! Od pamtivijeka sinovi su nerazumniji od očeva, i razuma bi tako sasvim nestalo, ali srećom, sinovi postanu razumni čim postanu očevi.

- Hoćeš li ti ikad postati razuman?

- Muka je sa sinovima, oče.

- Nemoj da se rugaš, znam. Koliko ćeš ostati na putu?

- Petnaestak dana.

- Zašto toliko, crni moj sine? Znaš li ti koliko je to petnaest dana?

- Možda i više.

- Dobro, idi. Kad je tebi svejedno, i meni je. Za petnaest dana mogao bi mi i na grob doći. Svejedno, idi.

- Rekao si da ti je bolje.

- U mojim godinama bolje i gore stoje jedno uz drugo i smjenjuju se, kao dan i noć. I svijeći je bolje kad dogorijeva.

- Hoćeš li onda da ostanem?

- Da ostaneš? Prvo, lažeš. Drugo, na nos bi mi izašlo kad bi i ostao. Kasno je sad, idi. Ne zadržavaj se duže. Petnaest dana, to je meni mnogo, tebi dovoljno. I povedi više momaka, ja ću platiti. Biće mi lakše kad znam da si siguran.

- Šejh Ahmed će te obilaziti dok ja budem na putu.

- Najljepši poklon koji ti je Bog mogao dati, to je ovaj dobri i pametni čovjek. Ali nije loše da se malo odmori od tebe, zato za ovih petnaest dana nećemo o tebi progovoriti ni riječ.

A svih petnaest dana govorili smo o njemu.

Njegov odlazak oštetio nas je obojicu. Namirili smo se njegovim imenom. Starcu je bilo teže, jer mu je žao svakog dana kad je gubio nanovo stečenog sina, što mu je odgonio misao o smrti. Njegovo zanovijetanje je ljubav, kvrgava i žestoka, ali je i okretanje od bliske sjenke. Crna ptica je kružila iznad njega. Sad je znao za nju, i plašio se. Da li mu je onda bilo bolje bez ljubavi?

Žalio sam i ja zbog njegova odlaska, jer me naviknuo na sebe, a baš sad mi je potreban.