Derviš i smrt

Išao sam pored taraba, pored zidova, sklonio sam se u mrak kad su protrčali neki vojnici, poslije zatvora mučio me nerazuman strah od brzih tuđih koraka i usplahirenog trčanja, bojao sam se svega što se iznenada događa. Sad sam volio da znam šta se događa. Htio sam da stignem, da vidim, da se umiješam.

U što da se umiješam?

Zaista, šta očekujem, čemu se nadam?

Sve moje uzdanje bilo je u pismu koje je tatar odnio silahdaru Mustafi u Carigrad. Ako otud skoro ne stigne katuf-ferman, ili makar pismo o smjenjivanju krivaca, onda više nema ni sinovske ljubavi, ni poštenja. A o tome ne vrijedi ni misliti, jer život tada ne bi vrijedio ni bakrenog groša.

Ali ako čak ni toga nema, vjerujem u oholost moćnih ljudi. To ne može izdati. Zar će carski silahdar zbog sebe dopustiti da mu kasabalijski sitnež vuče oca po zatvorima? Borio bi se protiv svoje sramote i da neko jači stoji prema njemu, a od ovih će poletjeti perje na sve strane; ćud mu sigurno nije anđeoska, ni ruka laka, čim se uspeo do tog mjesta.

Sve će on svršiti za mene. Ostalo bi mi samo da čekam, i to bi bilo najbolje i najsigurnije. Ali nikako nisam mogao da izbjegnem čaršinlije. Čim sam izabrao hadži-Sinanudina da bude mamac, i njih sam umiješao. Oni bi mogli sve da pokvare, ali šta sam drugo mogao da učinim? Ako bi hadži-Sinanudina oslobodili prerano, bez buke i bez štete, sve bi bilo uzaludno. Očekivao sam ipak da će preduzeti nešto više, i teže. Ne znam šta. Možda je njihov glasnik već otišao valiji s tužbom. Možda će potplatiti kavgadžije i bivše vojnike da otmu zatvorenika. Možda će nahuškati janjičare da ih svrgnu s vlasti. Njihove poslove malo ko zna, ali sam se nadao da ništa neće proći tiho. Treba da se čuje što dalje. A ne bih želio da se išta desi mimo mene. Moram da namirim svoje račune.

Kod kamene ćuprije sam se susreo s pasvandžijom.

- Kuda si poranio, šejh-efendija?

- Prevario me sahat.

- Bože moj, što ti je život. Kome se može, on ne spava, a kome se neprestano spava, suđeno mu je da lunja cijelu noć.

- Ima li šta novo?

- Kako ne bi bilo! Uvijek se nešto novo dešava. Samo, meni niko ništa ne priča, pa ne znam.

- Negdje je pucalo maloprije.

- Srećom, nije u mome kraju.

- Bi li mogao da se raspitaš?

- Mene se ne tiče.

- Platiću.

- Nisi platio ni za ono što ti je važnije. Ili ti je ovo važnije? Čekaj, što se ljutiš? Reći ću ti besplatno. Pitao sam komšiju, pasvandžiju. Ne zna ni on. A kad on ne zna, to je isto kao da se nije ni desilo. Nemam kud dalje pitati.

Svjetla su se palila u prozorima, kuće su otvarale oči.

Kad se sasvim razdanilo, Mula-Jusuf mi je donio dvije vijesti, jednu, da se Hasan vratio kući jutros rano, putovao je cijelu noć, i drugu, čudniju, da je čaršija zatvorena.

Zaista, radnje i trgovine su bile zamandaljene, kapci spušteni, lokoti čvrsto uglavljeni, ni za najsvečanijeg blagdana nije tako pusto.

Mladi terzija, došljak, brzo je sklapao kanate, osvrćući se uplašeno.

- Zašto je čaršija zatvorena?

- Ne znam. Došao sam rano, i radio, kad, nešto pogledam, niko nije otvorio.

Cimnuo je vratima, ključ sklonio u džep, kao da ga krije, i žurno otišao niz sokak.

Naišla su dva trgovca, koračali su neužurbano, kao straža, i mirno gledali za terzijom.

Upitao sam:

- Niste mu rekli da će čaršija biti zatvorena?

- A ko je kome rekao?

- Zar se niste dogovorili?

Pogledali su se, začuđeno:

- Zbog čega bismo se dogovarali?

- Zašto ste onda zatvorili radnje?

- Ja sam mislio: hajde da danas ne otvaram. Biće da su tako i drugi.

- A zašto?

- Zašto? A šta znamo zašto.

- Zar se zaista niste dogovorili?

- Efendija, bolan, kako bi se cijela čaršija dogovorila?

- Pa evo, sve je zatvoreno.

- Pa baš zato je zatvoreno.

- Zašto?

- Zato što nije bilo dogovora.

- Dobro, da nije zbog onog juče?

- Pa, i zbog onog juče.

- Ili zbog jutrošnje pucnjave?

- Pa, i zbog pucnjave?

- Ili zbog nečeg drugog?

- Pa, i zbog drugog.

- Šta se to dešava u kasabi?

- Ne znamo. Zato i zatvaramo.

Gledaju mimo mene, ozbiljni, odsutni, zabrinuti, neuhvatljivi.

- I šta će sad biti?

- Ništa, s božjom pomoći.

- A ako bude?

- Pa eto, mi smo zatvorili.

Da li ovim čaršinlijama naši derviški razlozi izgledaju isto ovako nerazumljivi kao nama njihovi?

A ne bih rekao da su neiskreni, ni oprezni. Samo predosjećaju neku opasnost: tada svako ima svoj jezik.

Pričao sam Hasanu o tom razgovoru. Čudan utisak ostavila su na mene dvojica trgovaca, što su se preko noći pretvorili u strance, zbog onog što sam ja pokrenuo. Zar nije trebalo da mi postanu bliži? Rekao sam to Hasanu, drukčije: zar nije trebalo da mislimo sličnije, kad nas je uznemirio isti razlog.

Hasan se oblačio u svojoj sobi. Okupao se, već drugi put, kaže, umoran je, žurili su, zbog oca, njegov prijatelj Dubrovčanin je klonuo, sigurno će spavati dva dana i dvije noći. On nije izgledao umoran, već rastresen. Izgubljeno vedri izraz na licu činio ga je snenim, odvojenim od svega. Nešto mjesečinasto, smiješno srećno, ne naročito pametno, što ga je obasjavalo iznutra, osljepljivalo ga je za svijet izvan njega. Odgovarao je: da, svakako, ali se činilo da me ne razumije, kao ni ja trgovce.