Dolazak Senke

Svejedno, Surot je svu pažnju posvetila ženi koja je ležala licem ka podu, odevena u jednostavnu tamnosivu haljinu. Oko njenog vrata bio je široki srebrni okovratnik, sjaktavim povocem vezan za narukvicu od istog metala na ruci druge sul’dam, Taise. Zahvaljujući povocu i ogrlici, a’dam, Taisa je mogla da drži pod vlašću ženu odevenu u sivo. A ona je morala biti pod vlašću. Bila je to damane, žena u stanju da usmerava, i samim tim preopasna da bi joj se dopustilo da bude na slobodi. Seanšani su još pamtili Armije noći, hiljadu godina pošto su uništene.

Surot nelagodno pogleda dve sul’dam. Više nijednoj od njih nije verovala, ali nije imala drugog izbora. Niko drugi nije u stanju da pod vlašću drži damane, a bez njih... To se nije moglo zamisliti. Sva moć Seanšana, pa i samog Kristalnog prestola, bila je sagrađena na temelju koji čine vezane damane. Previše je bilo onoga u čemu Surot nije imala izbora. To je uključivalo i Alvin, koja ju je posmatrala kao da je čitavog života bila so’đin. Ne. Kao da je i sama Krv, i kleči jer joj se tako prohtelo.

„Pura.“ Damane je nekada imala drugo ime, dok je još bila omražena Aes Sedai i pre no što je pala u seanšanske ruke. Ali Surot niti je znala, koje je to ime bilo, niti je za to marila. U sivo odevena žena sva se napela, ali nije podigla glavu; njena obuka je bila izuzetno stroga. „Ponovo te pitam, Pura: kako Bela kula pod svojom vlašću drži tog čoveka što se proglasio Ponovorođenim Zmajem?“

Damane neznatno pomeri glavu, tek toliko da prestravljeno pogleda Taisu. Ako njen odgovor ne bude bio zadovoljavajući, sul’dam je mogla da joj nanese bol a da ni prstom ne makne, služeći se a’damom. „Kula ne bi pokušala da upravlja lažnim Zmajem, visoka gospo“, izusti Pura. „On bi bio zarobljen i smiren.“

Taisa uvređeno i upitno pogleda visoku gospu. Taj odgovor zapravo je bio izbegavanje Surotinog pitanja, a možda i nagoveštavao da je jedna od Krvi izgovorila neistinu. Surot neznatno, najmanje moguće, odmahnu glavom – nije joj se čekalo da se damane oporavi od kazne – a Taisa nagnu glavu u znak pokornosti.

„Ponovo te pitam, Pura, šta znaš o tome što Aes Sedai...“ – Surot iskrivi usne od gađenja što je morala da izgovori to ime, a Alvin zagunđa od gnušanja„...što Aes Sedai pomažu tog čoveka? Upozoravam te. Naši ratnici su se borili protiv žena od Kule, koje su u Falmeu usmeravale Moć, i stoga ne pokušavaj da to porekneš.“

„Pura... Pura ne zna, visoka gospo.“ U damaninom glasu čula se hitnja i nesigurnost; još jednom je razrogačeno krajičkom oka pogledala Taisu. Očigledno joj je očajnički bilo stalo da joj poveruju. „Možda... možda je Amirlin, ili Dvorana Kule... Ne, ne bi to one učinile. Pura ne zna, visoka gospo.“

„Taj čovek je u stanju da usmerava“, odreza Surot. Žena na podu zaječa, iako je to već čula od Surot. Visokoj gospi se prevrnu stomak što je morala ponovo da izgovori te reči, ali to se nije dalo zaključiti po izrazu njenog lica. Veoma je malo onoga što se kod Falmea desilo bilo delo žena koje su usmeravale; damane su to osetile, a sul’dam što su nosile narukvice s povocima uvek su znale šta damane osećaju. Iz svega toga sledio je zaključak kako su događaji kod Falmea bili delo muškarca. Takođe, da je on bio izuzetno moćan. Zapravo, toliko moćan da se Surot jednom ili dvaput prikriveno zapitala da to nije zaista bio Ponovorođeni Zmaj. Bilo joj je zlo i od same pomisli na to. Ali to je nemoguće, odlučno reče u sebi.

U svakom slučaju, to nimalo nije menjalo njene namere. „Nemoguće je poverovati da bi čak i Bela kula dopustila da takav jedan muškarac bude na slobodi. Kako ga one drže pod svojom vlašću?“

Damane je ćutke ležala licem prema podu, dok su joj se ramena tresla od plača.

„Odgovori kad te visoka gospa pita!“ – prosikta Taisa. Nije se ni makla, ali Pura dahnu, trznuvši se kao da je zadobila udarac preko kukova. Udarac je bio zadat kroz a’dam.

„P-Pura ne zn-zna.“ Damane s oklevanjem polako ispruži ruku koja je podrhtavala, kao da hoće da dodirne Surotino stopalo. „Molim te. Pura je naučila da se pokorava. Pura govori samo istinu. Molim te, nemoj da kazniš Puru.“

Surot se skladno izmače, pazeći da joj se na licu ne vidi koliko je ljuta. Morala je da se pomakne zbog jedne damane. Jedna od onih što mogu da usmeravaju skoro ju je dodirnula. Osećala se kao da joj je potrebno kupanje – kao da ju je damane zaista dodirnula.

Taisine tamne oči iskolačiše se od besa zbog damanine drskosti. Sva je pocrvenela od sramote što se to dogodilo dok je ona nosila damaninu narukvicu. Kao da je bila rastrzana između želje da se i sama prostre pored damane i moli za oproštaj, i da na licu mesta kazni ženu u sivom zbog drskosti. Alvin je sve to prezrivo posmatrala, stisnutih usana, Svaka crta njenog lica jasno je govorila da se njoj takve stvari nisu dešavale u vreme dok je nosila narukvicu.

Surot za trunčicu podiže jedan prst, što je bio mali znak koji svaki so’đin još u detinjstvu nauči – zapovest da se udalji.