Dolazak Senke

Alvin je na tren oklevala dok je tumačila šta to znači, a onda pokušala da svoju grešku prikrije time što se obrušila na Taisu. „Vodi ovo... stvorenje iz prisustva visoke gospe Surot. A kada je budeš kaznila, idi Sureli i reci joj da vladaš svojim damane kao da nikada ranije nisi nosila narukvicu. Reci joj da te...“

Surot je u svom umu isključila Alvinin glas. Ništa od svega toga nije bila njena zapovest, izuzev naredbe da napuste njeno prisustvo, ali rasprave između sul’dam nisu bile dostojne njene pažnje. Kad bi samo znala da li je Puri pošlo za rukom da zaista nešto sakrije. Njene uhode izvestile su je da žene iz Bele kule nisu u stanju da lažu. Nemoguće je bilo naterati Puru da izgovori makar i najsitniju laž – da kaže kako je beli šal zapravo crn – ali iz toga se nije mogao izvesti konačan zaključak. Neki bi možda prihvatili damanine suze i tvrdnje kako to nije u stanju šta god joj sul’dam radila, ali niko od tih ne bi se uzdigao na položaj predvodnika

Povratka. Puri je možda preostalo nešto volje, možda je bila dovoljno pametna pa da pokuša da upotrebi verovanje kako nije u stanju da laže. Nijedna od žena koje su na kopnu uhvaćene i vezane nije bila potpuno pokorna, niti joj se moglo verovati – za razliku od damane koje su Seanšani doveli sa sobom. Nijedna nije zaista prihvatala svoj položaj, kao seanšanske damane. Ko zna kakve tajne kriju one što sebe zovu Aes Sedai?

Po ko zna koji put Surot je poželela da sa sobom ima drugu Aes Sedai koja je uhvaćena na Tomanskoj glavi. Kada bi mogla obe da ispituje, imala bi bolje izglede da uoči laži i izbegavanje odgovora. Ali bila je to zaludna želja. Ta je možđa mrtva, utopljena u moru, ili na izložbi na Dvoru devet meseca. Neki od brodova koje Surot nije uspela da okupi mora da su se vratili preko okeana, a moguće je bilo da je na nekom od njih bila i ta žena.

I sama Surot je lično odaslala jedan brod s pažljivo sročenim izveštajima, skoro pre pola godine, čim je učvrstila svoju vlast nad Predvodnicima. Kapetan i posada bili su iz porodica koje su služile njenu još otkad se Lutair Pendrag proglasio carem, pre skoro hiljadu godina. Bila je to kocka, jer je carica jednostavno mogla da pošalje nekoga da zameni Surot. Međutim, veća bi kocka bila da nije poslala taj brod. U tom slučaju mogla bi da je spase jedino potpuna pobeda u kojoj bi smrvila neprijatelja. Možda čak ni to. I tako je carica bila obaveštena o Falmeu, o Turakovoj nesreći i Surotinoj nameri da nastavi. Ali šta je ona o tome mislila, i kako je u vezi s tim postupila? To joj je bila veća briga od ma koje damane, šta god ona bila pre no što su joj stavili okovratnik.

Ali carica nije znala sve. Ono najgore nije se moglo poveriti nijednom glasniku, ma koliko on bio odan. To je Surot jedino mogla da izgovori carici na uvo, i potrudila se da tako i ostane. Samo je četvoro ljudi koji su znali za tu tajnu još bilo u životu. Od to četvoro dvoje nikome to svojevoljno ne bi spomenuli. Jedini način da tajna bude bolje čuvana jeste da troje umru.

Surot nije ni shvatila da je to poslednje zapravo promrmljala, sve dok Alvin ne reče: „Ali visokoj gospi je sve troje potrebno živo.“ Žena se držala ponizno, kako i doliči. Savladala je čak i veštinu da joj pogled bude spušten dok istovremeno posmatra Surot, pazeći na neki znak od nje. I glas joj beše ponizan. „Ko zna, visoka gospo, šta bi carica – neka bi živela zauvek! – uradila da sazna za pokušaj da se tako nešto sakrije od nje?“

Umesto da odgovori, Surot ponovo načini onaj sićušan pokret. Alvin je ponovo oklevala – ali ovog puta zbog nevoljnosti da ode; ta žena nije znala gde joj je mesto! – a onda se duboko poklonila i unatraške napustila Surotino prisustvo.

Surot je morala da se napregne kako bi dostigla spokoj. Sul’dam i drugo dvoje bili su nevolja koju u ovom trenutku nije mogla da reši, ali strpljenje je bilo vrlina. Oni što nemaju strpljenja obično završe u Kuli gavranova.

Kada je ponovo izašla na terasu, sluge što su klečale neznatno se pomeriše napred, spremni da priskoče. Ratnici su i dalje stražarili i pazili da je niko ne ometa. Surot ponovo stade pred ogradu, samo što se ovaj put zagleda ka pučini i kopnu stotinama milja ka istoku.

Stekla bi mnogo časti kada bi s uspehom vodila Predvodnike, kada bi otpočela Povratak. Možda bi je čak i usvojili u caričinu porodicu, mada je to bila čast koja je sa sobom donosila nove nevolje. Kada bi joj takođe pošlo za rukom da zatoči tog Zmaja, bio on lažan ili pravi, a još i da nađe načina da vlada njegovom neverovatnom silom...

Ali, ako – kada ga uhvatim, da li da ga predam carici? To je pitanje.

Njeni dugi nokti ponovo zadobovaše po širokoj kamenoj ogradi.

2 Komešanja u Šari