Dve Zemlje

„Ja to mogu“, rekao je Ponter. „Ali... da li će moje prisustvo na podu kompjuterske komore izazvati dekoherenciju?“

Adikor je odmahnuo glavom. „Ne. Stubovi sa registrima imaju jaku zaštitu; bilo bi potrebno nešto što sadrži mnogo više radioaktivnosti ili elektriciteta nego što je to ljudsko telo da bi se poremetio njihov sadržaj.“

„Pa, onda?“

Adikor se ponovo namrštio. „Teško da se ovo može nazvati elegantnim rešenjem našeg problema.“

„Ali bi moglo da uspe?“

Adikor je klimnuo glavom. „Pretpostavljam da vredi pokušati. Bolje nego da odemo pred Savet praznih ruku.“

„Dobro“, rekao je Ponter odlučnim glasom. „Hajde da to učinimo.“ Adikor je klimnuo i Ponter je otvorio vrata koja su razdvajala ostale tri prostorije od ogromne kompjuterske komore u kojoj su se nalazili stubovi sa registrima. Zatim je sišao stepenicama i zakoračio na pod komore od uglačanog granita koji se nalazio na istom nivou kao i laserski zraci. Ponter se kretao pažljivo po podu, jer se već jednom ranije dogodilo da se okliznuo kada je tuda prolazio. Kada je stigao do registra 69, spustio je jednu ruku na njegov zaobljeni vrh, a zatim preko nje i drugu, a onda pritisnuo svom snagom. „Možeš da počneš!“ — povikao je Ponter.

„Deset“, uzviknuo je Adikor. „Devet. Osam. Sedam.“

Ponter se trudio da drži ruke nepomično. Koliko je mogao da vidi, cilindrični registar nije uopšte vibrirao.

„Šest. Pet. Četiri.“

Ponter je duboko udahnuo, pokušavajući da se smiri. Zatim je zadržao dah.

„Tri. Dva. Jedan.“

Idemo, pomislio je Ponter.

„Nula!“

Adikor je čuo kako je staklo snažno zvečalo dok je gledao kroz njega u kompjutersku komoru. „Pontere!“ — viknuo je. Pojurio je ka staklenom zidu.“Pontere!“

Ali, nije bilo ni traga od Pontera.

Adikor je povukao ručicu za otvaranje vrata i —

Vuuuš!

Vrata su se širom otvorila, istrgnuvši ručicu iz Adikorove ruke dok je snažan nalet vazduha iz kontrolne sobe projurio pored njega u kompjutersku komoru; nalet je bio toliko jak da Adikor umalo nije pao s licem nadole niz malo stepenište. Vazduh iz kontrolne sobe i rudnika oko nje silovito je ulazio u kompjutersku komoru kao da je — kao da je vazduh koji se pre toga nalazio u njoj bio potpuno, na neki način, isisan. Adikoru je zapucketalo u ušima.

„Pontere! — viknuo je ponovo kada je nalet vazduha oslabio, ali, iako je prostorija bila velika, stubovi sa registrima koji su bili poredani tako da čine ogromnu mrežu, bili su uski i nije bilo nikako moguće da se Ponter nalazi iza nekog od njih.

Šta se to dogodilo, pitao se Adikor. Ako su se stene obrušile negde u rudniku, i ako se iza njih nalazila oblast sa niskim pritiskom, možda...

Međutim, seizmički senzori bili su postavljeni po celom kompleksu i oni bi ispustili miris u znak upozorenja ovde u kompjuterskoj laboratoriji da se dogodio bilo kakav sličan poremećaj.

Adikor je pojurio preko granitnog poda. „Pontere!“ — povikao je ponovo. „Pontere!“

Nigde na podu nije bilo nikakve pukotine; Ponter nije mogao da propadne kroz zemlju. Adikor je na drugom kraju prostorije mogao da vidi registar broj 69, onaj koji je Ponter pridržavao. Bilo je očigledno da nema Pontera, ali je Adikor pojurio ka registru bez obzira na to, tražeći bilo kakav trag, i —

„Gristl!“ Adikor je osetio kako mu se tlo izmiče pod nogama. Pao je s treskom na leđa na pod od granita. Pod je bio prekriven vodom, velikom količinom vode. Odakle se stvorila ta voda, upitao se Adikor. Ponter je malopre pio iz tube, ali Adikor je bio siguran da je završio s tim pre nego što je ušao unutra. A sem toga, na podu je bilo mnogo više vode nego što može da stane u tubu; bilo ju je toliko da bi moglo da se napuni nekoliko kofa.

Voda — ako je to, uopšte, i bila voda — činila se čistom; bila je bistra. Adikor je prineo svoj mokri dlan licu i pomirisao. Nije imala nikakav miris.

Adikor je liznuo tečnost.

Nije imala nikakav ukus.

To jeste bila voda, očigledno. Čista, obična voda.

Dok mu je srce udaralo, a u glavi tutnjalo, Adikor je izašao da donese neku posudu u koju je mogao da sipa ovu vodu. To je bio jedini trag koji je imao.

Odakle je ta voda došla?

I gde je, za ime sveta, Ponter?

Poglavlje 5

Šta je-?

Potpuna tama.

I — voda! Ponter Bodit je osećao da su mu noge mokre i —

Tonuo je sve više; voda mu je prekrivala telo najpre do pasa, zatim do grudi, a onda je stigla sve do vilice.

Ponter je počeo da silovito udara nogama.

Oči su mu bile širom otvorene, ali nije mogao ništa — apsolutno ništa! — da vidi.

Mlatarao je rukama dok se vukao kroz vodu. Udahnuo je vazduh.

Šta se dogodilo? Gde sam?

U jednom trenutku nalazio se u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji, a u sledećem —

Tama — potpuno tama. Ponter je pomislio da je možda oslepeo. Eksplozija je to mogla da izazove; toliko duboko pod zemljom uvek je postojala opasnost da dođe do pucanja stena, a i iznenadna provala podzemne vode bila je moguća.

Još neko vreme se kretao kroz vodu, zamahujući rukama, a onda je ispružio prste na nogama, pokušavajući da napipa dno, ali —