Dve Zemlje

I onda, konačno, sve se završilo. Odvojio se od nje. Meri je znala da mora da pogleda dole, da vidi da li može išta da zapazi što bi pomoglo da ga kasnije identifikuje, da mora da proveri da nije možda obrezan, da mora da pronađe bilo šta što bi pomoglo da to kopile bude osuđeno, ali nije mogla da podnese da ga pogleda. Zabacila je glavu unazad i gledala u tamno nebo, dok joj je sve bilo zamagljeno pred očima ispunjenim suzama.

„Ostani ovde“, rekao je muškarac, dodirujući je nožem po obrazu. „Nemoj ni reč da izustiš i ostani ovde petnaest minuta.“ Zatim je čula kako povlači rajsferšlus na svojim pantalonama, a onda i njegove korake dok se trčeći udaljavao preko travnjaka.

Meri se leđima naslonila na zid, a zatim skliznula dole na betonski pločnik, i sela pritiskajući kolenima bradu. Mrzela je sebe zbog nekontrolisanih jecaja koje je ispuštala.

Posle izvesnog vremena, gurnula je ruku između nogu, a zatim je izvukla i pogledala da bi videla da li krvari; nije bilo krvi, hvala Bogu.

Čekala je da joj se umiri disanje i smiri stomak da bi mogla da ustane a da ne povrati. Zatim je ustala, bolno, polako. Mogla je da čuje glasove, glasove žena, negde u daljini; dve studentkinje su ćaskale i smejale se dok su prolazile. Jedan deo nje je želeo da ih pozove, ali nije mogla da natera sebe da ispusti bilo kakav zvuk.

Znala je da je napolju bar dvadeset pet stepeni, ali joj je bilo hladno, hladnije nego što joj je bilo ikada u životu. Trljala je ruke, pokušavajući da se zagreje.

Bilo joj je potrebno ko zna koliko vremena — pet minuta, pet sati? — da se sabere. Znala je da treba da ode do telefona, da pozove 911, da pozove policiju grada Toronta ili obezbeđenje kampusa ili — znala je sve o tome, čitala je u priručnicima na fakultetu — Centar za žrtve silovanja unverziteta Jork, ali ...

Nije želela ni sa kim da priča, nikoga da vidi, niti je želela da nju iko vidi u tom stanju.

Meri je zakopčala pantalone, duboko udahnula i počela da hoda. Prošlo je nekoliko trenutaka dok nije postala svesna da se nije uputila prema svojim kolima, već da je krenula natrag ka Fakfarson zgradi za prirodne nauke.

Kada je stigla do zgrade, držala se za gelender sve vreme dok se penjala uz stepenice četiri sprata, bojeći se da ga pusti, bojeći se da ne izgubi ravnotežu. Srećom, hodnik je bio prazan kao što je bio i malopre. Stigla je do svoje laboratorije a da je niko nije video i upalila neonsko svetlo.

Nije morala da brine oko toga da li je ostala u drugom stanju. Uzimala je pilule za kontracepciju — to nije bio greh po njenom mišljenju, ali sasvim sigurno jeste bio u očima njene majke — sve otkako se udala za Kolma, a i sada, iako su se rastali, nastavila je da ih uzima, mada je, kako se ispostavilo, imala malo razloga za to. Ali, odlučila je — otići će na kliniku i uraditi test na AIDS, da bi se uverila da se nije zarazila.

Neće prijaviti silovanje; već je znala da to neće učiniti. Koliko puta je samo čitala o ženama koje nisu prijavile da su silovane i psovala ih. Smatrala je da su time izdale sve druge žene, da su pustile monstruma da se izvuče, da su mu pružile šansu da to učine nekoj drugoj — njoj! — ali, sada, sada —

Lako je psovati nekoga kada se ne radi o tebi, kada se to nije dogodilo tebi.

Znala je šta se dešava ženama koje optuže nekog muškarca za silovanje; videla je to bezbroj puta na televiziji. Oni bi pokušali da utvrde da je sve to njena greška, da ona nije pouzdan svedok, da je na neki način dala svoj pristanak, da je nemoralna. „Znači, vi kažete da ste katolkinja, gospođo O'Kejsi — oh, izvinite, vi više ne koristite to prezime, zar ne, otkako ste napustili svog muža Kolma. Sada ste Von, zar ne? Ali, vi ste, profesorko O'Kejsi i dalje u braku, zar ne? Recite ovom sudu, da li ste spavali sa drugim muškarcima otkako ste napustili svog muža?“

Znala je da se pravda retko pronalazi u sudnici. Iskidali bi je na komadiće i ponovo ih sakupili u nešto što ni ona sama ne bi uspela da prepozna.

Uostalom, verovatno se ništa ne bi ni promenilo. Monstrum bi se izvukao.

Meri duboko udahnu. Možda će se kasnije predomisliti. Ali jedino što je sada zaista važno je da obezbedi fizičke dokaze o silovanju, a ona, profesor Meri Von, u najmanju ruku je podjednako sposobna da to učini kao i bilo koja žena policajac.

Na ulaznim vratima u laboratoriju je bilo staklo, tako da se Meri malo pomerila da niko ko bi eventualno prošao kroz hodnik ne može da je vidi. Zatim je otkopčala pantalone — zvuk rajsferšlusa izazvao je da njeno srce preskoči jedan otkucaj. Zatim je uzela epruvetu za uzorke i kuglice vate i trepćući da bi potisnula suze, pokupila gadost koja se nalazila u njoj.