Dve Zemlje

„Kao prvo, luk iznad obrva“, rekao je Sing. „Obratite pažnju na to da on ne liči na luk iznad očiju nijednog drugog primata: on je dvostruk i jako izbočen. Zatim, način na koji je lice kao istureno napred. Onda, vilica — samo pogledajte koliko je izbačena napred! Nedostatak brade. Retromolarna pukotina“ — on pokaza na mesto iza poslednjeg kutnjaka. „Pogledajte ova trouglasta ispupčenja u sinusnim šupljinama. Njih nema ni jedan drugi sisar, a kamoli neki drugi primat.“ On lagano udari prstom po prednjem delu lobanje. „Da li vidite ovu zaobljenu izbočinu pozadi? To se zove zatiljačna kost; to predstavlja tipično obeležje Neandertalaca.“

„Vi se šalite sa mnom“, rekao je Ruben.

„To nikada ne bih učinio.“

Ruben je pogledao povređenog čoveka koji je ustao iz invalidskih kolica i sada je zapanjeno zurio u nekoliko rentgenskih snimaka na drugoj strani prostorije. Ruben je zatim ponovo pogledao snimak ispred sebe. Ni on ni Sing nisu bili u prostoriji kada je tehničar uradio snimke; bilo je moguće da ih je neko, iz ma kog razloga, zamenio, ali —

Ipak, ovo su bili pravi rentgenski snimci, i to su bili snimci živog čoveka, a ne fosilnih ostataka; nazalna šupljina i obrisi tkiva bili su jasno vidljivi. Pa ipak, postojalo je nešto veoma neobično na donjoj vilici. Neki delovi vilice na snimku su bili mnogo svetlije sive boje, kao da su načinjeni od materijala manje gustine. Ti delovi su bili glatki, kao da je materijal bio potpuno istog sastava. „Ovo je veštački materijal“, rekao je Ruben, pokazujući taj deo vilice. „Mislim da je ovaj čovek veštački izmenjen; otišao je na plastičnu operaciju da bi ličio na Neandertalca.“ Sing začkiljivši pogleda rentgenski snimak. „Da, ovde je urađen rekonstruktivni zahvat, ali samo na donjoj vilici. Čini se da su svi ostali delovi lobanje pravi.“

Ruben je bacio pogled na povređenog čoveka, koji je i dalje gledao rentgenske snimke nešto mrmljajući sebi u bradu. Pokušao je da zamisli kako izgleda lobanja nepoznatog čoveka ispod kože i mesa. Da li izgleda kao ova koju mu Sing upravo pokazuje, upitao se Ruben.

„On ima nekoliko veštačkih zuba“, rekao je Sing, proučavajući i dalje snimak. „Ali oni se svi nalaze na delu vilice na kojem je urađen rekonstruktivni zahvat. Što se tiče ostalih zuba, čini se da su pravi, iako su njihovi korenovi šuplji — a to je još jedna od karakteristika Neandertalaca.“

Ruben se ponovo okrenuo prema snimku. „Nema šupljina“, rekao je odsutno.

„Tačno tako“, rekao je Sing. Još jedan trenutak je proučavao snimak. „U svakom slučaju, izgleda da nema nikakvog hematoma, niti bilo kakvog traga preloma na lobanji. Nema potrebe da ga zadržim u bolnici.“

Ruben je pogledao nepoznatog čoveka. Ko je, dođavola, on, pitao se. Nešto mrmlja na nekom nepoznatom jeziku, a na njemu je urađen veliki hirurški zahvat. Da li je moguće da pripada nekoj bizarnoj sekti? Da li je zbog toga provalio u Neutrinsku observatoriju? To bi imalo smisla, ali —

Međutim, doktor Sing je bio u pravu: osim rekonstruktivnog zahvata na vilici, ono što su posmatrali na rentgenskom snimku je bila prava lobanja. Ruben je prešao polako i oprezno preko prostorije, i odmah shvatio zašto tako čini; naime, on se nije približavao nepoznatom onako kako bi prilazio bilo kom drugom ljudskom biću, već je to činio onako kako bi prilazio nekoj divljoj životinji. Pa ipak ništa u čovekovom ponašanju do sada nije ukazivalo ni na šta drugo sem potpune uljudnosti. Čovek je očigledno čuo kako mu se Ruben približava. On skrete svoju pažnju sa rentgenskih snimaka kojima je bio zaokupljen i okrenu se ka Rubenu.

Ruben je zurio u čoveka. Već je i pre primetio da mu je lice neobično. Dvostruki izbočeni luk iznad obrva bio je očigledan. Kosa mu je bila podeljena tačno na sredini, bez razdeljka na bilo kojoj od dve strane, i činilo se da je tako prirodno podeljena, a ne da to predstavlja rezultat nekog modnog trenda. A što se tiče njegovog nosa, on je bio ogroman — ali nije bio ni malo orlovski. Zapravo, nije ličio ni na jedan drugi nos koji je Ruben ikada video; naime, uopšte nije imao hrskavični greben.

Ruben je polako podigao desnu ruku, blago raširivši prste, pazeći da pokret deluje blago, a ne preteći. „Mogu li?“, upitao je, primičući ruku čovekovom licu.

Čovek sigurno nije razumeo reči, ali mu je značenje pokreta bilo sasvim jasno. Isturio je glavu napred, pokazujući mu tako da može da ga dodirne. Ruben je prešao prstima preko dvostrukog luka, preko čela, i celom dužinom lobanje od prednjeg ka zadnjeg dela, osetivši na tom mestu — kako je ono doktor Sing to nazvao? — zatiljačnu kost, tvrdu koštanu izbočinu ispod kože. Nije uopšte bilo sumnje: lobanja koju su videli na snimku pripadala je ovoj osobi.

„Ruben“, rekao je doktor Montego, dodirnuvši se po grudima. „Ruben.“ Zatim je rukom pokazao ka čoveku, okrenuvši dlan ka njemu.

„Ponter“, rekao je čovek, dubokim, zvučnim glasom.