Dve Zemlje

„Ako jeste, onda sam ja prevaren, a isto tako i doktor Sing.“

„Doktore Sing“, povikao je novinar, „da li je ... da li je ova osoba ovde ... pećinski čovek?“

„Žao mi je“, rekao je Sing, „ne mogu da govorim o pacijentu osim sa drugim lekarima koji su u to uključeni.“

Ruben je pogledao Singa, nestrpljivo. „Doktore Sing, molim vas...“

„Ne“, rekao je Sing. „Postoje pravila ...“

Ruben je nekoliko trenutaka gledao u zemlju i razmišljao. Zatim se okrenuo ka Ponteru s molbom koja mu se videla u pogledu. „Sada sve zavisi od tebe“, rekao je.

Ponter sasvim sigurno nije razumeo reči koje je Ruben izgovorio, ali je očigledno uspeo da shvati u kakvoj se situaciji nalazi. Zapravo je Rubenu palo na pamet da bi Ponter imao dobre izglede da pobegne, ako to odluči; naime iako nije bio posebno visok, bio je krupniji, i to mnogo krupniji, od obojice policajaca. Međutim, Ponter je posmatrao Singa i — Ruben je to shvatio prateći njegov pogled — veliku kovertu koju je Sing čvrsto držao u ruci.

Ponter je krenuo ka Singu. Ruben je video kako jedan od policajaca stavlja ruku na opasač s pištoljem; on je. očito, pretpostavio da bi Ponter mogao da napadne lekara. Ali Ponter se odmah zaustavio, tik ispred Singa, i pružio svoju krupnu ruku, s dlanom okrenutim ka gore, načinivši tako pokret koji je razumljiv u svima kulturama.

Izgledalo je kao da je Sing jedan trenutak oklevao, ali zatim mu je pružio kovertu. U prostoriji nije bilo nikakvog osvetljenja ... a već se bilo odavno smračilo. Ali tu se nalazio veliki prozor kroz koji je dopirala svetlost sa osvetljenog parkinga. Ponter je krenuo ka prozoru verovatno shvativši da će policajci pokušati da ga zadrže ako krene ka staklenim vratima koja su vodila napolje. Zatim je izvadio jedan od rentgenskih snimaka, onaj koji je prikazivao lobanju s prednje strane i prislonio ga na staklo tako da svi mogu da ga vide. Istog trenutka, sve kamere su uperene u njega. Ponter je onda rukom pokazao Singu da priđe. Sik je to učinio, a Ruben je išao za njim. Ponter je kucnuo prstom po rentgenskom snimku, a zatim je pokazao na Singa. Dva ili tri puta je ponovio ovaj pokret, a zatim je spuštao i podizao prste leve ruke, načinivši pokret sa svima razumljivim značenjem: „Govori“.

Doktor Sing je pročistio grlo, osvrnuo se oko sebe i pogledao prisutne, a onda je slegao ramenima. „Ah, izgleda da imam odobrenje svog pacijenta da govorim o njegovim rentgenskim snimcima.“ Izvadio je olovku iz gornjeg džepa svog belog mantila i počeo da njome pokazuje određena mesta na snimku. „Da li svi vidite ovaj zaobljeni izraštaj na zadnjem delu lobanje? Paleoantropolozi to nazivaju zatiljačna kost...“

Poglavlje 8

Meri Von je polako vozeći prešla deset kilometara do svog stana u Ričmond Hilu. Živela je u Observatoriji „Lejl“, blizu observatorije „Dejvid Danlap“ koja je nekada, kratko vreme i davno, bila slavna — u njoj se nalazio najveći optički teleskop na svetu — a sada je bila svedena, zbog jakih svetlosti grada Toronta, na jedva nešto više od observatorije za obuku studenata.

Meri je kupila stan tu delimično i zbog bezbednosti. Dok je prilazila zgradi, čuvar joj je mahnuo iz svoje kućice, ali Meri još uvek nije mogla da podnese da ga pogleda u oči — nikoga nije mogla da pogleda u oči. Nastavila je da vozi prilaznim putem zgradi, prošla pored uređenog travnjaka i velikih borova, obišla oko njih i ušla u podzemnu garažu. Njeno mesto za parkiranje bilo je dosta udaljeno od liftova, ali nikada tu nije osetila da nije bezbedna, ma koliko kasno da uveče dođe. Kamere za nadzor su bile okačene između oluka i vodovodnih cevi. Svaki korak koji bi načinila idući ka liftovima bio je posmatran, ali je ona te večeri — te proklete večeri — želela da niko ne može da je vidi.

Da li način na koji hoda išta odaje, ili brzina kojom se kreće, pitala se, ili, možda, to što ide pognute glave, ili način na koji steže prednji deo svoje jakne, kao da dugmad na njoj ne uspevaju da učine da se oseća bezbedno, da se oseća zaštićeno.

Zaštićenost. Ne, sasvim sigurno to više neće nikada moći da oseti, znala je to.

Našla se u hodniku sa liftovima, gurnula prvo jedna vrata, a zatim i druga. Zatim je pritisla jedno jedino dugme za pozivanje lifta — nije moglo da se ide nigde drugde sem uvis — i čekala da se jedna od tri kabine pojavi. Obično bi dok čeka čitala različita obaveštenja koja bi tu stavila Uprava zgrade ili ostali stanari. Međutim, te večeri je Merin pogled bio čvrsto prikovan za pod prekriven pohabanim pločicama. Iznad vrata liftova nije postojao pokazivač spratova, s obzirom na to da su postojala dva nivoa u glavnom hodniku, ali bi dugme sa oznakom „gore“ potamnelo na nekoliko sekundi pre nego što bi se vrata jedne od kabina otvorila s treskom, ali ona je odlučila da ni to ne posmatra. Žudela je da uđe u svoj stan, ali pošto je bacila samo jedan pogled, više nije mogla da natera sebe da posmatra blještavu strelicu koja pokazuje uvis....