Dve Zemlje

Konačno, vrata najudaljenijeg od tri lifta širom su se otvorila. Meri je ušla unutra i pritisla dugme za četrnaesti sprat. Zapravo se, naravno, radilo o trinaestom, ali se taj broj smatrao baksuznim. Iznad dugmadi sa brojevima bio je postavljen stakleni ram u kojem je stajala poruka s rečima: „Prijatan dan želi vam Uprava zgrade“.

Lift je počeo da se penje. Kada se zaustavio, vrata su skliznula na stranu i Meri je krenula hodnikom koji je nedavno bio prekriven po naređenju Uprave zgrade tepihom užasne boje, nalik onoj čorbe od paradajza, i, onda je, napokon, stigla do svog stana. Tražila je ključeve u tašni, pronašla i izvadila — i buljila u njih, dok su joj se suze skupljale u očima, vid maglio, a srce ponovo počelo da udara kao mahnito.

Na njenom malom privesku za ključeve visila je žuta plastična pištaljka za poziv u pomoć u slučaju silovanja koju je pre desetak godina dobila od svoje uvek praktične svekrve.

Nije imala nikakvu šansu da je upotrebi, bar ne dok ionako nije bilo prekasno. Oh, da, mogla je da dune u pištaljku posle napada, ali....

Ali silovanje je čin nasilja, i ona je preživela. Nož joj je bio prislonjen prvo na grlo, a zatim na obraz, ali ipak je on nije posekao, nije joj unakazio lice. Ali da je podigla uzbunu, on je mogao da se vrati, mogao je da je ubije.

Začula se tiha zvonjava; stigao je još jedan lift. Neki od njenih suseda će se za koji trenutak naći u hodniku. Meri je gurnula ključ u bravu dok se pištaljka na kraju lanca klatila, i brzo ušla u stan koji je bio u mraku.

Pritisla je prekidač za svetlo, ono se upalilo, i Meri se okrenula, zatvorila vrata i spustila rezu na njima.

Izula je cipele i prošla kroz dnevnu sobu čiji su zidovi bili boje breskve, primećujući, ali ne obraćajući pažnju, da je crvena lampica na telefonskoj sekretarici upaljena. Ušla je u spavaću sobu i skinula odeću — odeću za koju je znala da će da je baci, odeću koju nikada ne bi mogla ponovo da nosi, odeću koja nikada ne bi bila ponovo čista bez obzira na to koliko puta da se opere. Zatim je ušla u kupatilo, ali tamo nije upalila svetlo; zadovoljila se svetlošću koja je dopirala iz jedne lampi Tifani koja je stajala na noćnom stočiću. Ušla je pod tuš i onda se u tom polumraku trljala, trljala i trljala, sve dok nije osetila da je koža peče, a onda je uzela jednu od svojih debelih flanelskih pidžama, jednu od onih koje je oblačila u najhladnijim zimskim noćima, onih u kojima je bila potpuno prekrivena, i navukla ju je na sebe, a zatim se zavukla u krevet, obgrlivši sebe čvrsto obema rukama, i drhtala je i plakala i onda konačno, konačno, posle nekoliko sati, zapala u nemiran san u kojem su je mučili prizori u kojima ju je neko jurio i u kojima se borila i u kojima ju je neko sekao nožem.

Ruben Montego nije nikada upoznao svog glavnog šefa, predsednika kompanije Inko. Iznenadio se kada je našao njegov broj u telefonskom imeniku. Zadrhtavši, Ruben je okrenuo broj.

Ruben se ponosio kompanijom u kojojo je radio. Inko je počeo poslujući kao i mnoge druge kanadske kompanije kao filijala jedne američke: stvoren je 1916. godine kao kanadski ogranak Internacionalne kompanije za nikl, koncerna iz Nju Džersija koji se bavio iskopavanjem ruda. Dvanaest godina kasnije, 1928, kanadska filijala je putem razmene deonica postala samostalna.

Glavna rudna iskopavanja kompanije Inko vršena su oko meteorskog kratera u Sadberiju gde je pre 1,8 milijardi godina jedan asteroid veličine od jedan do tri kilometra udario u zemlju brzinom od 15 metara u sekundi.

Kompanija Inko se uspinjala i padala zavisno od svetske potražnje za niklom; ova kompanija je obezbeđivala jednu trećinu ukupnih svetskih potreba. Međutim, svo to vreme kompanija se trudila da bude odgovorna prema društvu. Tako je, kada je Herbert Cen sa univerziteta Kalifornija predložio 1984. godine da duboki rudnik Krejton koji je pripadao Inku bude iskorišćen zbog njegovog niskog nivoa prirodne radijacije i dostupnosti velike količine teške vode uskladištene za potrebe kanadskih nuklearnih reaktora — što je činilo Sadberi idealnom lokacijom za postavljanje najsavršenijeg neutrinskog detektora na svetu — kompanija Inko se sa puno entuzijazma složila da rudnik u te svrhe ustupi besplatno, a uz to i da obavi o svom trošku dodatna iskopavanja neophodna da bi se sagradila detektorska komora visine zgrade od deset spratova i hiljadu i dve stotine metara dugačak jamski tunel koji bi vodio do nje.

Iako je Neutrinska observatorija Sadberi predstavljala zajednički projekat pet kanadskih univerziteta i dva američka, tužbu protiv tog Neandertalca, tog Pontera, zbog nezakonitog ulaska morao bi da podnese vlasnik rudnika, smatrao je Ruben. A vlasnik rudnika je bila kompanija Inko.

„Dobar dan, gospodine“, rekao je Ruben, kada se predsednik kompanije javio na telefon. „Molim vas da mi oprostite što vas uznemiravam kod kuće. Ja sam Ruben Montego. Ja sam lekar u rudniku i — “

„Znam ko ste“, začuo se dubok, ljubazan glas.