Dve Zemlje

Adikor ga, zapanjeno, posluša. Čovek je bacio pogled na ekran na kojem je pisalo: „Bolbej optužuje Hulda — transfer završen“, a zatim ponovo pogledao Adikora. „Održaće se dooslarm basadlarm — ovo je bio stari izraz koji je bukvalno značio tražiti malo pre nego što se traži mnogo — „da bi se zaključilo da li treba da se pojaviš na sudu zbog ovog zločina.“

„Nije bilo nikakvog zločina!“ — povikao je Adikor, dok je bes rastao u njemu. „Ponter je nestao. Možda je mrtav — to je moguće — ali ako jeste, to je bio nesrećan slučaj.“

Čovek nije obraćao pažnju na njega. „Slobodan si da odabereš bilo koga ko će da govori u tvoju korist. Dooslarm basadlarm je zakazan za sutra ujutru.

„Sutra!“Adikor oseti kako steže prste u pesnicu. „To je smešno!“

„Odložena pravda nije pravda“, rekao je čovek odlazeći.

Poglavlje 10

Meri je bila potrebna kafa. Izvukla se iz kreveta, otišla u kuhinju i uključila aparat. Zatim je ušla u dnevnu sobu i pritisla dugme na telefonskoj sekretarici, starom, pouzdanom srebrnkasto-crnom Panasoniku koji je glasno zveketao kad god bi puštao traku i premotavao je.

„Četiri nove poruke“, začuo sa hladan bezosećajan mašinski muški glas, a onda su poruke počele da se emituju.

„Zdravo, seko, ovde Kristin. Prosto moram da ti ispričam o tom novom frajeru kojeg viđam. Upoznala sam ga na poslu. Da, znam, znam, ti uvek govoriš da ne treba ulaziti u vezu s nekim s posla, ali, on je tako sladak i tako dobar i tako zabavan. Kunem se Bogom, seko, on je prava lovina!“

Prava lovina, pomisli Meri. Bože, još jedan pravi.

Mašinski glas sa trake je nastavio. „Petak, 21 čas i 4 minuta.“ To je bilo malo posle 18 časova u Sakrementu; Kristin je sigurno nazvala čim se vratila kući s posla.

„Hej Meri, ovde Rouz. Nisam te videla vekovima. Hajdemo na ručak, šta kažeš? Jel' ono beše imaju Bluberi hil u Jorku? Doći ću tamo i otići ćemo — zatvorili su onaj koji se nalazio blizu moje kuće. Pretpostavljam da si sada napolju — nadam se da se dobro zabavljaš, šta god da radiš. Javi mi se.“

Ponovo se začuo glas sa telefonske sekretarice: „Petak, 21 čas i 33 minuta.“

Isuse, pomisli Meri. Isuse, to je bilo onda ... onda...

Zatvorila je oči.

A zatim je slušala sledeću poruku: „Profesorka Von?“ — začuo se glas sa jakim jamajčanskim naglaskom. „Da li je to stan profesorke Meri Von, genetičara ? Izvinjavam se ako nije — i strašno mi je žao što zovem ovoliko kasno, pokušao sam na univerzitetu Jork, u slučaju da ste još uvek tamo, ali sam samo dobio vašu glasovnu poštu. Tražio sam brojeve telefone za sve M. Von u Ričmond Hilu — u jednom članku koji sam našao na Internetu pisalo je da tu živite.“ Merina poruka na sekretarici glasila je samo : „Ovde Meri“, ali je čoveku koji ju je pozvao to, izgleda, bilo sasvim dovoljno. „Dakle, Bože, nadam se da me nećete prekinuti sada ... zovem se Ruben Montego i ja sam lekar, lekar u rudniku Krejton kompanije Inko u Sadberiju. Ne znam da li ste već videli novinske izveštaje o tome, ali pronašli smo — “ On zastade, i Meri se pitala zašto; do tog trenutka je brbljao kao da je navijen. „Pa, vidite, ako niste videli izveštaje, samo da vam kažem da smo pronašli nešto što verujemo da je primerak Neandertalaca u izvanredno očuvanom stanju.“

Meri odmahnu glavom. Fosili Neandertalaca nisu postojali nigde u Severnoj Americi; ovaj čovek sigurno ima neke fosile kanadskih Indijanaca.

„Dakle, tražio sam na Internetu pod pojmom „Neandertalac“ i „DNK“ i vaše ime se stalno pojavljivalo. Da li možete —

Biiip! Čovek je potrošio svo vreme predviđeno za ostavljanje poruke.

„Petak, 22 časa i 10 minuta, izvestio je mašinski glas.

„Prokletstvo, mrzim ove sprave“, rekao je doktor Montego javivši se ponovo. „Slušajte, ono što sam hteo da kažem je da bismo zaista voleli ako biste vi mogli da potvrdite ovo što mi ovde imamo. Javite mi se — u bilo koje doba dana ili noći na moj mobilni telefon....“

Nemam vremena za ovo, pomislila je Meri, niti danas niti uskoro. Ali, ipak, Neandertalci nisu bili njena jedina oblast istraživanja; ako se radi o dobro očuvanom kosturu drevnog Indijanca, i to bi bilo zanimljivo, takođe, ali, morao bi da bude izuzetno dobro sačuvan da DNK ne bi bila oštećena.

Sadberi, to je u Severnom Ontariju; da li je moguće da su oni stvarno pronašli nešto, pomislila je. To bi bilo fantastično. Još jedan čovek iz leda, čvrsto zaleđen, možda otkriven negde duboko u rudniku.

Ali, Meri nije želela da o tome razmišlja u tom trenutku; nije želela ni o čemu da razmišlja.